Индустријализацијом Енглеска је добила масу скитница и сиротиње. Плодно земљиште је држава одузимала и претварала у пашњаке на којима су се гајиле овце, од чије вуне је израђиван текстил широм Енглеске за потребе извоза. Док је Британија бележила технолошки и колонијални успон, сиромашни слојеви друштва живели су у екстремној беди и несигурности.
У последњем периоду Викторијанског Лондона, сиромаштво је било толико раширено да је чак и сан имао своју цену. Један од најјефтинијих облика склоништа за бескућнике био је такозвани „сандук од четири пенија“ – дрвена кутија у коју је човек могао лећи током ноћи, често покривена само церадом. За оне који нису могли приуштити ни то, постојала је јефтинија, двопени опција: клупа и конопац разапет преко прса који је држао човека усправно док спава. У Викторијанској Енглеској, бескућништво се није посматрало само као последица сиромаштва, већ често као морални и правни преступ.
Уместо саосећања, државна политика и јавни дискурс према бескућницима били су обележени строгошћу, осудом и кажњавањем. Сматрало се да је особа без крова над главом или лења, или морално покварена. Казне за бескућништво и скитање су биле хапшење, присилан рад, затвор-робија, и на крају кад су затвори постали претрпани британска империја користила је исељавање као средство социјалне контроле, кажњавања и демографског „пречишћавања“ — нарочито када је реч о бескућницима, сиромасима, ситним криминалцима и „непожељнима“.
Једна од кључних одредница тог система било је присилно слање у колоније, пре свега у Аустралију, која је тада служила као казнена колонија. Први бродови са осуђеницима стижу у Аустралију 1788. године. До средине 19. века (званично до 1868), преко 160.000 осуђеника (convicts) из Велике Британије и Ирске било је послато у Аустралију. Велики број тих људи нису били опасни криминалци већ сиромашни, бескућници, или ситни лопови, често ухваћени због крађе хране, просјачења или скитње.
Извор: https://x.com/SajtZicer/status/1918059744469893429
