Сви смо ми трагачи, а човек је принуђен да тражи како га нагон води. Тражимо утеху, љубав, пријатељство, ми- лост, а највише смисао, смисао као суштину постојања. Да ли се баш свако запитао: „Зашто постојим?”, мислим да не, човека је страх од свесности постојања. Трага и тражи само за себе све добро, све корисно, не помишља- јући да и онај други исто то тражи за себе. Зашто смо онда лоши ако свако тражи добро? Зато што без Бога не постоји добро, зато што што без Бога човек има привид доброга али не и снагу да то добро упије и прими, а по- готово подели и са другим. Свако каже: „Ја тражим, ја не дам” зашто не дам?, јер немам шта да дам, јер нисам обожен, јер нисам преображен, јер нисам преумљен, јер сам мртав! Умро сам!
Различитост, потребно је да се међусобно разликујемо, да се волимо због разлицитости, уважавамо, надопуњавамо, никако презиремо и мрзимо.
Ми не можемо бити исти јер смо створени другчији баш зато да би се препознавали, да би упознавали себе кроз другог, управо зато да бих ЈА био ЈА, а Ти био Ти. Посебне личности, јер само личност има слободу, има достојанство која треба да преставља ослобађање од ропства схвата- ња односа према другом човеку, према другој личности. Потребна је борба да би се родила и изградила личност. Човек мора себе непрестано да превазилази, трансцендира. Тај пут води ка дубини личности, на том путу се сусреће Бог, други човек и унутрашње постојање. Лич- ност никада не може бити самодовољна, за њено посто- јање неопходан је други човек, другачији, јер без тога није могуће спознати лепоту различитости и спозна- ти себе. Једна од таквих личности је управо аутор ове књиге – Отац Угрин Поповић, који је на жалост, са једне стране, а на срећу, с друге, успео да спозна себе. Који је умро и васкрсао својом слободном вољом, а уз Божију помоћ и на радост сваког онога ко је хришћанин, јер се хришћанин радује свачијем васкрсењу, радује се јер кроз такве примере ми имамо и жив, актуелан доказ да је Бог заиста животворан, да није окрутни судија, него једна безусловна и бескрајна љубав. То је пример бесмртно- сти. Када видим овакве мале, а велике људе, не могу, а да се не сетим Достјевског и неговог романа „Коцкар” где каже: „Шта сам ја сад? ЗЕРО, а шта могу бити сутра?
Сутра већ могу васкрснути и почети живот из почетка, могу још наћи човека у себи, док сасвим не пропадне!”. Како је ово дивно и страшно речено, извучено из саме суштине бића, извучено из свесности сопственог пада, али са свесношћу о могућности преумљења, васкрсења и спасења. Спасења од самога себе, од своје пале приро- де, и спасења као јединог смисла и циља постојања. Наш аутор је личним примером показао да је све то заиста могуће, да не постоји – „Ја не могу”, да не постоји пад из којег Бог не може да подигне, да га прослави, пригрли као свог пријатеља, као брата, као сина, окрепи га својом љубављу и милошћу да би са радошћу гледали у вечности. Отац Угрин је донео једну пресудну одлуку за себе, али и за све нас. Та одлука се зове „Ја хоћу!” и „Ја могу”, а Бог ће се постарати. Зато он има пуно право, кроз своје књиге, текстове и беседе, да нам указује на пут којим се ређе, али лепше иде, да нас опомиње да пут којим најчешће идемо – пут у супротном правцу, намер- но избегавам реч пут пропасти, јер та реч за хришћа- нина не сме да постоји. Са друге стране је дужан да нам као отац, брат и пријатељ покаже разумевање, љубав, милост, које је и сам имао прилике да добије. Да нам укаже на то што се зове „Ја хоћу”!, и „Ја могу!”, да нам буде снага и подршка да би и ми васкрсли. Сусрећући се са многим осудама, одбацивањима, преким погледима, критикама, мизерностима људским, он се издигао изнад свега тога и на радост свих нас који читамо његов ру- копис написао и изнео све оно са чиме се сусреће један савремен човек. Пролазећи кроз појаве на интернету, у цркви, држави, указао је на то да морамо имати свест и осећај за друштво, за заједницу, за државу, народ. Да требамо поштовати и волети своје, али и туђе. Да ако то изгубимо, оно људско у себи, не можемо очекивати да имамо све горе наведено.
Читајући ову књигу помислих на речи Меше Селимовића, кад каже: „Да останемо ово што смо. И сутра. И увек. Деца. Не велики, не одрасли. Да се не завлачимо свако у своју љуску, да једно другом не допустимо да будемо оно што нисмо, да се не гледамо вучијим очима и да се увек препознамо када се сретнемо”. Зашто ме његова књига подсећа на ове речи, зато што је то управо суштина његових текстова, суштина која је изведена из сваке хришћанске врлине, да будемо безазлени као деца, да се не скривамо под маскама својим, да немамо последње намере, да се из тих последњих намера не гледамо вучијим очима, да не будемо једни другима мука него радост и подршка, и да се препознамо увек у Христу живоме. Подршка, то је управо оно што су први хри- шћани имали у апостолима. Нису апостоли бдили 24/7 над сваком црквеном заједницом коју су благодаћу по- кренули у Средоземљу. Али су у сваком моменту имали њихову и физичку и духовну подршку. И да се разумемо, идеализација коју данас имамо о древним временима и људима, није реалност. Апостоли првих векова су били пре свега људи, са свим својим људским особеностима, манама и врлинама. Шта апостол Павле наводи, када го- вори: „Чиме ћу се хвалити”? Наводи управо такве ства- ри којима се нико не би хвалио, поготово не данас, мада и тадашњи, материјалистички Рим, није био много дру- гачији од данашњег, материјалистичког света. Шта каже Павле? Био сам гладан и јадан. Тукли су ме моји, тукли су ме туђини. Протеривали су ме из свих села и градова. У котарици ме преко зидина прокријумчарили из града. Чимећу се хвалити ако не својим слабостима.
Али да, Павле и остали апостоли, били су елита. Таква елита, која је човечанство изменила из корена. Сва данашња цивилизација је тешко замислива да се та и та- ква елита није појавила пре 2000 година. Елита духа. Јер дух је оно што покреће душу и тело. Култура и цивили- зација, нису ништа друго до душа и тело једног времена, но без духа су мртви. Дух је тај који оживотворава, који покреће.
Но где је данас дух који ће да покрене учмало и ле- таргично друштво? Ко су ти људи од којих се очекује да буду носиоци духа промене? Да ли такво што уопште постоји данас и треба ли нам то уопште?
Ево шта каже отац Угрин: „мењајући себе, мењате свет, али док год покушавате, да промените друге, па- дате, а овај свет наставља да се у својој пропасти ваља. И, то је најтрагичније достигнуће цивилизацијског на- претка, у овом народу. То, што му се ненаученом, дала прилика да друге учи!”
„Мењајући себе”, то је кључно и то је оно што је управо отац Угрин на свом примеру показао као могу- ће и потребно. Много је данас фарисеја који балван у свом оку не виде. Који чувају своју моралну „чистоту” као једини легитимитет и вредност. При том њихово лицемерје може да се мери са лицемерјем старих фари- сеја који су посредовали у убијању Богочовека. Њима не треба такав један „провокатор”, какав је био Христос, који ће да претресе њихове мртве кости у окреченим гробовима. Њима треба аплауз и лајк, „чешање по уши- ма”. Они не могу и не смеју да падну, јер они су ту уместо Христа, или како се то на грчком каже „анти” Христа. За моралистичке лицемере, пад је крај, смрт, нема даље, каријера је завршена. За хришћане, пад је прилика да се поново устане. За апостола Павла, ватреног присталицу фарисејског покрета, пад је ипак био прилика, из кога је изашао као апостол хришћана. Ту је Павле завршио сво- ју фарисејску каријеру. У очима његових дотадашњих сабораца фарисеја, Савле је пропао, умро, нема га. У Бо- жијим очима – родио се Павле.
Зато немојте пропустити да прочитате речи ове књиге, речи једног новог Савала -Павла. Нећете данас лако наћи такво искуство, преточено у речи, код савре- мених „непогрешивих” „стручњака” свега и свачега, сем онога што је најважније, а шта је важније од живота, вечног живота?!
