Мехмед-пашина чесма је четвртастог облика, налик коцки неједнаких страница, али због честих поправки и преправки не може се са сигурношћу рећи да је тако изгледала и 1577. године, када је, како се сматра, из њених лула први пут потекла вода
Најстарије сачувано јавно врело није Римски бунар, како се верује због назива, већ Соколи-пашина чесма, позната као Чесма Мехмед-паше Соколовића смештена у комшилуку, крај Дефтердареве капије Горњег града Београдске тврђаве, на Калемегдану.
Чесма сведочи о разним људима и догађајима – присуству Турака у Београду, о племенитости и доброчинству Мехмед-паше Соколовића, рођеном 1506. као Бајо Ненадић у селу Соколовићи, надомак Руда, о османској архитектури, о градитељству и комуналној политици, и јаничарском „државном удару” (или побуни дахија), који су, по сведочењу Рашид-беја, 1801. године ушли у град кроз засвођен тунел римског водовода којим је вода дотицала с екмеклучког Шареног извора у Малом Мокром Лугу, убили везира Хаџи Мустафа-пашу названог Српска мајка јер је био благонаклон према раји, да одмах почну са терором који је окончан три године доцније Првим српским устанком.
Чесма је изузетан културно-историјски споменик за сва времена, а једино што јој је мањкало била је – вода. Дахије су за собом одмах зарушиле онај водоводни тунел како им се та мала несмотреност не би обила о главу, али се Београд тек 2006. досетио да је обнови и луле прикључи на градску водоводну мрежу.
Мехмед-пашина чесма је четвртастог облика, налик коцки неједнаких страница, али због честих поправки и преправки не може се са сигурношћу рећи да је тако изгледала и 1577. године, када је, како се сматра, из њених лула први пут потекла вода. Али…
На њој су, арабиком, исписана два текста која спомиње славни турски путописац Евли Челеби, који је чак четири пута боравио у Београду. Први поручује – „Ову чесму обнови добротвор Мехмед-паша 1567–1577”, други позива жедне „Дођи, мој боже, ако желиш да на овом свету пијеш са рајског извора”, уз назнаку да је написан 1597–1598. године! Одатле и недоумица: је ли велики везир само обновио већ постојећу чесму или је оставио аманет да се ова изгради две деценије након његове смрти? Та зачкољица разрешена је открићем да у Цариграду постоје још две Мехмед-пашине чесме-задужбине и да су веома сличне овој нашој, београдској.
Није то једина зачкољица. Престонички земљопис има још једну Пашину чесму која се налази у Малом Мокром Лугу. Првобитан назив јој је био Шарена чесма, али када су устаници протерали београдског везира Сулејман-пашу, пишманили су се и 7. марта 1807. године управо код те чесме сачекали у бусији њега и свиту, око сто осамдесет аскара низима, и погубили их, а жене и децу отправили ка Видину па се од тада врело назива Пашина чесма, а оближње безимено брдо проглашено за Пашино. Дакле, није само немачки генерал Аугуст фон Макензен у Кошутњаку дигао споменик у част непријатељу, било је тога и пре њега тамо где бисмо му се најмање надали.
У близини Мехмед-пашине чесме налазила се и Џамија Сулејмана Првог (Сулејмана Канунија, како су га називали земљаци), мада њени остаци, ако су икада и тражени, никада нису откривени. Јер, како је једаред изјавио др Марко Поповић, тадашњи директор Археолошког института, археологија је наука која је привилегија богатих народа, а ми смо убога држава па смо озбиљнија истраживања оставили богатијим временима или бар мудријим потомцима.
Политика
