Свештеник који је преживео прогоне у Русији написао је следеће о свом притвору:
Никада нећу престати да захваљујем Богу за године које сам провео у затвору у апсолутној изолацији. Био сам, три године, десет метара дубоко, испод површине земље. Никада нисам чуо ни реч, нисам рекао ни реч. Није било књига. Гласови напољу, су утихнули.
Стражари су носили ципеле са гуменим ђоном, њихов долазак се није чуо. Затим, како је време пролазило, сви унутрашњи гласови су утихнули. Давали су нам лекове за смирење тукли су нас.
Заборавио сам на теологију. Заборавио сам целу Библију. Једног дана сам приметио да сам и ја заборавио „Оче наш“. Нисам могао да се сетим. Знао сам како је почело са „Оче наш“, али нисам могао да се сетим како иде даље.
Задржао сам оптимизам и рекао: „Оче наш, заборавио сам молитву, молим те, стави Анђела на моје место да то каже и ја ћу ћутати“!
Неко време моја молитва је била „Христе, волим те“.
И после неког времена поново „Христе, волим те“. Касније ми је било тешко и то да кажем, јер су нам давали једну кришку хлеба на недељу дана.
Било је и премлаћивања и мучења и недостатка светла и других ствари.
Више није било могуће концентрисати свој ум да бих чак могао рећи „Христе, волим те“.
Највиши облик молитве који познајем је тихи куцај срца које Га воли.
Христу треба само да чује тик-так, тик-так, и он ће знати да је сваки ритам посвећен Њему.
Превела редакција Чудо
vimaorthodoxias.gr
