Јеванђеоске речи „ко претрпи до краја биће спасен“ (Мт 10, 22 ), на основу тога, уз извесну условљеност, могу се превести на следећи начин: „Ко остане на месту на којем је, до краја биће спасен“. Стога, морамо веровати да у неком смислу човек може све да издржи. Оци Цркве су једногласно рекли да Бог никоме не ставља терет већи од онога који он може да поднесе.
Међутим, и само стрпљење мора бити засновано на нечему. Његово порекло је понизност. Ово последње је основа не само за трпљење, већ и за све друге врлине. Одсуство понизности, односно гордости, може својим отровом затровати свако добро дело и квалитет. „Ни сам страх Божији, ни милостиња, ни вера, ни уздржаност, ни било која друга врлина не могу се остварити без смирења ума“ (авва Доротеј). Тако је Луцифер збачен са неба са највишег ранга анђела, који је због свог сјаја и лепоте добио надимак „носилац светлости“. Њега су обележиле све предности и врлине, осим једне – смерности, када је одлучио да своју мудрост, лепоту и врлине поседује не захваљујући Богу, већ сам.
Овде је веома важно да је смирење веће од сваке људске снаге, оно се не може стећи ако нема благодати и помоћи одозго. То је натприродно, а у суштини противречи обичној људској психологији. Понизност се изражава у томе што човек сваку увреду која му се нанесе, чак и неправедну, доживљава као доспелу на адресу и заслужену. Хтео бих да питам: да ли је то разумно? Зашто је потребно све издржати и опростити? А ко то може? Ко то може? Уосталом, ми живимо, стално окружени свађама и расправама, које сами стварамо. Као што је једном приметио филозоф Владимир Бибихин, ми живимо једва толерантни према другима. Ово је, ако не преваримо, уобичајена „људска ситуација“.
Међутим, занимљиво је да старогрчка реч за „понизност“, η τ απεινοφροσυνη, дословно значи понизност ума. Састоји се од две речи. Први је придев τ α πεινος (тапеинос), који се преводи као „низак“, „мали“, „покорни“, „скромни“. А други корен ове речи формиран је од η σωφροσυνη ) (софросине), што значи „разборитост“, „здрав разум“, „мудрост“. Дакле, ако пођемо од другог корена, у смирењу постоји дубок разуман садржај, који на први (па ни на други) поглед није видљив и несхватљив „природном човеку“.
Можда је то управо случај за који су средњовековни философи-теолози рекли – „Верујем да бих разумео“. Наиме, ако верујете у заповести и поступате по вери, онда ће њихов смисао и њихова исправност постајати све јаснији. Тада се понизност испоставља као само трезвена визија и разумевање себе (а ово је најтеже, говорили су стари, „спознати себе“). Као што је „пијано море до колена“, тако и онај ко нема макар мало смирења живи у стању духовне еуфорије, и споља не види ни себе ни балване у свом оку. Са таквим схватањем понизности, одсуство љутње чак и на оне који то, чини се, у потпуности заслужују, или поштовање заповести „не суди“ чак ни у односу на оне који изгледају осуђени. Понизност отвара хришћанину цео свет Божији и друге људе, чије су перцепције замагљене и прекривене нашим сопственим притужбама. Према томе, смирење, поред других својих значења, може се сасвим тумачити као разборито или трезвено самопонижење, које омогућава човеку да сенком сопствених страсти не замагљује од себе цео свет, и да све види како јесте.
Јуриј Пушчајев
Превела редакција Чудо
Фома. ру
