На месту где се малена река Језава улива у велики и моћни Дунав, тамо где дувају снажне кошаве и земља се спаја с небом у необичној лепоти уз шум реке, налази се монументални град деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине.
Тврђава у Смедереву, последња престоница српске средњовековне државе, у време свог настанка сведок бурних историјских времена, а данас највећа равничарска тврђава у Европи, лепотица је од камена у чијим се високим зидинама крију тајне векова, а митови и легенде привлаче магнетском снагом сваког човека. Последње велико остварење српске архитектуре у средњем веку чине непоколебљиви бедеми који су пружали одбрану од многобројних непријатеља и међу својим високим кулама чували двор српског владара трагичне судбине. Стециште некадашње културе, под чијим су окриљем састављани и преписивани стари рукописи и настајала нека од највреднијих дела српске духовне музике, и данас пркоси времену што пролази причајући најлепшу причу о граду на реци. У тој чудесној причи о Тврђави на десној обали Дунава невидљивим нитима повезане су прошлост, садашњост и будућност – да негде на граници између историје и легенде, истине и имагинације, створе непролазни симбол Смедерева.
ЗИДАЊЕ ГРАДА
У 15. веку Смедерево је представљало територију на којој су се збили многи догађаји од судбоносног значаја за српску државу – било је то подручје „на међи“, између хришћанског и исламског утицаја које је напослетку, након упорног одолевања, покорила незаустављива османлијска сила. Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године на власт је дошао његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковићаа према раније склопљеним уговорима Србија је морала да врати Београд Угарској док су Крушевац и Голубац заузели Турци, тако да је нови деспот остао без престоног града. У намери да се одупре Турцима који су надирали ка западу и Угрима који су били угрожени турским нападима, деспот Ђурађ није случајно за локацију свог града одабрао север земље и саму границу на Дунаву. Као образован човек, са јасним визијама о будућности, он је желео да подигне престоницу у близини Београда, на месту најповољнијем за одбрану и за развијање привредних и духовних садржаја, у близини значајних путних саобраћајница (Цариградски друм). Зидање града у равници, где највећу одбрану од непријатељских напада пружа заштићеност водом са свих страна, била је најмудрија одлука деспота Ђурђа. Нацрт за нови центар српске деспотовине био је урађен по угледу на тврђаву у Цариграду, а радовима је руководио Ђорђе Кантакузен, брат деспотице Јерине. У рекордном року, за свега две године, од 1428. до 1430. године, подигнут је Мали град са 6 кула – ту је био смештен двор деспота Ђурђа, библиотека, кухиња, просторије за стражу и велика сала за пријеме (Магна аудиентиа), која плени лепотом својих бифора и трифора, прозора у романском и готском стилу, исклесаних у камену. Захваљујући богатству Ђурђевом и његовој вештој дипломатији, до 1439. године изграђен је и Велики град са 19 моћних кула, на простору од 10,5 хектара, намењен смештају становништва. Док је Мали град деспоту служио као утврђени замак, у Великом граду налазила се црква, војни логори, куће за становање, занатске радње, као и извучени бродови из Дунава. Унутрашњост Тврђаве била је повезана са осам капија, које су служиле за пролаз пешака и коњаника. У случају велике опасности постојала је посебна капија за тајно напуштање града.
Изградњом нове престонице Смедерево је постало најзначајнији политички, привредни и културни центар деспотовине Србије – многи пословни људи Европе посећивали су Ђурђев град, трговина се брзо развијала према европским и дубровачким узорима, а убрзо је Смедерево постало и центар књижевне активности.
ИЗГЛЕД ТВРЂАВЕ
Град деспота Ђурђа грађен је плански и са готово савршеном геометријском структуром, као појас који затвара границу према Дунаву, односно према Угарској.
Према средњовековним записима зидаре овог импозантног архитектонског чуда деспот Ђурађ довео је из Далмације и Цариграда, а по стилу грађевине може се претпоставити да су у њеном стварању учествовали и домаћи, рашки мајстори. Пошто се радило о грађевини огромних размера, велике количине камена довлачене су са античких локалитета који су због тога рушени – са Монс Ауреуса, Виминацијума, Маргума, Винцеје и других. Поред тог камена градитељи су у темеље уграђивали и делове саркофага, надгробне стеле и комплетне скулптуре, што је веома тешко пало околном становништву. О зидању града сведочи натпис на Деспотовој кули изведен црвеном опеком.
Највећа разарања Тврђава је преживела у Другом светском рату, када је у петојунској трагедији 1941. године дошло до експлозије око 400 вагона муниције коју је немачка војска складиштила на месту некадашњег Ђурђевог града. Тада је страдало више хиљада недужних људи. У целом Смедереву приликом страшне експлозије остала је неоштећена само 21 кућа. Клица онога што је у прошлости било учи нас да боље сагледамо садашњост и да на темељима историје и традиције припремамо будућност – Тврђава у Смедереву испричала је током векова тек делић своје приче без краја..
Извор: Национална географија