Два монаха су разговарала о спасењу. један је рекао:
– Моја душа не може да се помири са мишљу да је неко заувек изгубљен. Мислим да ће Господ пронаћи начин да их све спасе.
Други одговори:
– Свети Оци кажу да је Бог могао да створи човека без његове сарадње, али да га спасе без сагласности и сарадње самог човека немогуће је. Спасење и погибељ налазе се у човековој слободи.
Први:
– Мислим да ће Бог мноштвом Своје љубави савладати отпор грађевине, а да не катализира њену слободу.
Други:
– Чини ми се да не треба заборавити да је слобода човека потенцијално толико велика, да се и на нивоу вечног Бића може дефинисати негативно према Богу. Ко ово не зна или заборавља, храни се „оригиналним млеком“.
Па шта да радимо?
– Бог жели да се сви спасу, а ми морамо мислити на спасење свих и молити се за свакога. Али ни откривење ни наше искуство нам не дају основу да тврдимо да ће сви бити спасени. Слобода је велики дар, али ужасан.
Свети старац Софроније Сахаров
