Moses and God on Sinai Mountain

У наредним недељама објављиваћемо изводе из књиге „Слобода морала“ једног највећих грчких теолога последњих деценија Христа Јанараса, професора емеритуса на катедри за филозофију на Универзитету за друштвене и политичке науке Пантеон у Атини. Јанарас је студирао теологију на Универзитету у Атини, а филозофију на универзитетима у Бону и Паризу. Титулу доктора наука стекао је на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Поседује докторат и на Faculté des Lettres et Sciences Humaines of the University of Sorbonne (Париз). Такође, награђен је титулом почасног доктора наука на следећим факултетима: Православни богословски факултет Универзитета у Београду; Богословска академија св. Владимира, Њујорк; Хеленски колеџ Часног Крста, Бостон. Гостујући је професор на универзитетима у Паризу (Католички факултет), Женеви, Лозани и Криту. На Универзитету Пантеон предавао је филозофију 1982—2002. године, и члан је Друштва хеленских аутора.

У хришћанској цркви, а посебно у предању православног Истока, проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.

Моралност није неки објективни критеријум за вредновање карактера и понашања, већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Јер слобода са собом носи коначну могућност, управо за прихватање овог ризика: човек може да порекне своју сопствену егзистенцијалну истину и аутентичност, и да отуђи и изопачи своје постојање, своје биће. Човекова моралност је прво и пре свега један егзистенцијални догађај: динамичко остварење пуноће егзистенције и живота, или, пак, неуспех и изопачење његове истините ипостаси.

Другим речима, моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да он постаје «спасен и исцељен» или целосан, и да у потпуности остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази простор, време и конвенционалне односе: а то значи да надилази потчињеност смрти. Неутољива жеђ својствена свим људским егзистенцијама јесте жеђ за овим спасењем, а не за конвенционалним побољшањем карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.

У Предању Православне Цркве, ми одређујемо моралност изучавањем егзистенцијалне истине човека. Ово подразумева отпочињање са онтолошким питањем: шта је биће, и шта за човека значи да јесте? Какав је однос између онога што човек јесте као биолошки ентитет и биће по себи, коначни и непроменљиви потенцијал егзистенције? Да ли индивидуална посебност сваког људског бића, јединствен, различит и непоновљив састав његове физичке грађе, његовог говора, његових мисли, његових стваралачких способности и његове љубави, суделује у бићу и поседује онтолошку суштину?

Или је то, пак, једноставно споредна и случајна биолошка посебност, неумољиво предетерминисана нужностима човекове «врсте» или «природе»?

Јасно је да је, без одговора на питање о бићу, о бескрајности и истинитом потенцијалу постојања, немогуће приближити се егзистенцијалном догађају човекове слободе – начину на који он очувава или губи универзални потенцијал за живот, што би се рекло – за његову моралност.

У Православној Цркви, стога, када изучавамо истину човека и његове моралности, ми отпочињемо са истином обићу, са његовим извором и узроком: отпочињемо са прихватањем Божијег Откровења, отпочињемо од истине о Богу.

Етос тројичне заједнице

У животу Цркве, Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Лично постојање Бога јесте широк и неисцрпан израз истине бића. Није суштина или енергија Божија то што конституише (= устројава) биће, већ Његов личносни начин постојања.

Бог као личност јесте ипостас бића.

Другим речима, Црква не поистовећује истину бића са Богом као једним објективним и апстрактним узроком постојања и живота: Бог није неко нејасно врховно биће, нека безлична суштина којој се може приступити само интелектом или емоцијама. Нити је Он «први покретач», слепа енергија која покреће механизам света; нити је Он каква слика човека уздигнутог до апсолута, бескрајно величање индивидуалних особина и психолошких захтева људског бића.

Бог црквеног искуства, јесте Бог Који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу. Бог је личност, и Он говори са човеком «лицем к лицу, као што говори човек са пријатељем својим» (Изл 33, 11).

Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће и јесте ипостас бића.

Када је Мојсије питао Ко је Бог чију ће вољу објавити Израиљцима, одговор је био: «Ја сам онај који јесам» (Изл 3, 14).

Бог поистовећује истину постојања, стварност бића, са својом личном ипостаси.

То значи да божанска суштина или природа не представља неку онтолошку стварност која претходи Божијем личном постојању и која то постојање детерминише. Божије биће није неки онтолошки datum, који би претходио посебности и слободи божанске личности. Управо је лична ипостас Бога та која представља обухватан израз Његовог бића. «Говорећи Мојисју, Бог није рекао, `Ја сам суштина`, него `Ја сам онај који јесам`; Јер Он Који јесте, није од суштине, него је суштина од Онога Који јесте. Он Који јесте обухвата у Себи сва бића».2

Поистовећење бића са личним постојањем Бога – поистовећење са суштинским последицама за истину човака и људски морал – објашњава откровење Бога Цркве, који је један и у исто време тројичан. Један Бог није једна божанска природа или суштина, већ пре свега једна личност: личност Бога Оца. Личносно постојање Бога (Оца) устројава Његову суштину или биће, «уипостазирајући» га. Слободно и из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога.3

Следствено, биће не извире из суштине, што би представљало онтолошку неопходност, већ из личности и слободе њене љубави која «ипостазира» биће у личносну и светотројичну заједницу. Начин постојања Бога Оца устројава постојање и живот као догађај љубави и личносне заједнице.

Поистовећење [= идентификација] бића са слободом љубави – љубави која образује биће у ипотас – открива да је истина етоса или морала једнака истини бића.

Када говоримо о јединству и заједници три божанске личности, то се односи на начин постојања бића Божијег, који представља етос божанског живота.

А етос Бога је истоветан са Његовим бићем.

Када хришћанско откровење објављује да је «Бог љубав» (1Јн 4, 16), оно тиме не указује на једну од многих особина Божијег «понашања», већ на оно што Бог јесте у пуноћи тројичне и личносне заједнице.

Тако је љубав издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу [= субстанцију] својој суштини, и устројава Своје биће.

Било које друго одређење Божијег етоса са вредносним садржајем онтолошки је неутемељено: оно a prirori примењује конвенционалне тврдње, узете из философске мисли или друштвеног искуства, на начин божанског постојања, које није ништа друго до лична посебност и слобода љубави.

Уколико прихватимо вредносно одређивање божанства, онда том вредносном одређењу подређујемо личну посебност, и следствено је одбацујемо.

Вредносне категорије се могу односити само на природу или суштину, али ће онда лична посебност бити подређена неопходности наметнутој природним одређењем, и следствено, још једном, личносно одређење ће бити непостојеће или суштински умањено.

У том случају, личност Божија би «претрпела» све што се дешава природи.

«Удес» природе би тада био «страст» личности – оно што се пасивно трпи.

Због тога Св. Максим говори о Божанству: «Оно није нити дивно нити добро: јер да је тако онда би било страсно, условљено и акцидентално».4

Фусноте:

2 -Св. Григорије Палама, У одбрану свештених исихаста, 3, 2-12; изд. Chrisou vol I, (Thessaloniki, 1962, стр. 666.

3 – «Бог Отац, покренут ван времена у љубави, происходи ипостасно разликовање, остајући без поделе или умањења у целосности Њему својственој, крајње јединствен и крајње једноставан».

4 -Свети Максим Исповедник,  Схолије на спис о Божанским именима, PG 4, 221A. Схолија на спис О Божанским именима, PG 4, 412C. Cf., такође и Дионисијев спис О Мистичној Теологији , PG 3, 1045D – 1048AB.

 

 

Извор: СЛОБОДА МОРАЛА (са предговором епископа Калиста Диоклијског), Крагујевац, 2007

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име