Тело му се благо трзнуло, као додирнута жица на лаути. Осетио је благе трнце у телу, отворио очи и прихватио сав полумрак своје собе, уздахнуо. Протеглио се, издахнуо ваздух из плућа, затим устао и са пар корака дошао до прозора. Отворио је оба окна, и неколико минута је потом само тако стајао једноставно све посматрајући испред себе. Сумрак је већ наступио осенчивши дрвеће у даљини. Копрена приближавајуће ноћи навлачила се одозго падајући као небеска паучина, као покров, као заборав… све време удишући равномерно рески, јесењи ваздух.
Анастас Ландолац заклопи све то у себи, гипко подиже ногу и стаде на даску, исправивши се у оквиру великог трокрилног прозора у свој својој величини. Као рода је стајао и слушао и све звукове који су долазили однекуд испод њега… Шум моторног воза, тамо код железничке станице и старе Тврђаве, зубом времена нагрижене и ветровима и кишом изровашене… Зуј пролазника, дубоко доле на плочницима, одломке и парчиће нечијих речи и смеха, што су се у чудној, ноћној спирали пењали ка њему и још даљем небу. Све то одједном, заједно. Уједно и срси, што клизнуше му низ кичму, као и увек у оваквим тренуцима када је требало да се ножни прсти одлепе од подлоге, јер (да ли то ипак би на мах колебање, врели, иглени врх страха, језа и мука од још увек му страног ареала?) Анастас Ландолац је само човек, две ноге и две руке и глава, и то… То чудно у њему.
Благо се сагнуо, и…
Полетео.
У луку је прелетео простор дворишта своје зграде и паркинг, и почео брзо да захвата висину… још и још и још… док су му се уши и уста пунили ваздухом, а кроз косу пролазили као стреле минијатурни вртлози. И ево, већ су под нјим биле последнје куће на периферији, и за двадесетак трептаја ока нашао се и над до тада удалјеном шумом. Није се плашио да ће га неко угледати, јер град је био заокупљен собом, сјајем, неоном, кретанјем… Док су се прва села повлачила у себе и затварала се као шкољке, и коме је било потребно да гледа у небо црно као гавраново крило, без звезда? Наставио је далје, слушајући шуму, тихи жамор ноћног живота који је допирао одоздо, упијајући раширеним ноздрвама мирисе који су извирали из тамног врела испод њега, и пењали се у висину. Надлетео је још једно село, окренуо се налево, рашљарећи погледом по мрачној површини тла, усамлјен као јастреб на црном платну неба.
Анастас Ландолац није имао објашњење за овај свој феномен и летење.
Да ли је то, можда, нека врста чуда, које се одломило од великог грумена необјашњивости у његовој глави, аномалија која пркоси законима физике и физиологије човека, дар или казна, халуцинација која га тера да ноћу излеће као велика, црна рода… Или је све ово ипак само сан, огроман и неземаљски, или је и он сам део нечијег још чуднијег и већег сна… није знао.
С времена на време, када би у себи осетио ту потребу да полети, он је то и чинио. И није било потребе да изиграва птицу и њен лет и да се размахује рукама, не, једноставно, нека, њему непојамна сила држала у ваздуху и није му дозвољавала да падне. Понекад је то чинио и дању, скривен од радозналих људских очију.
Два и по месеца. Седамдесет и пет ноћи, Анастас Ландолац је летео. Да, дешавало му се то раније, али само у сну, устрашен до сржи, занемео и обневидео када је требало да се суноврати надоле… А гле сада, он лети, и све ово је тако пријемчиво и стварно, ово је јава и он ужива, и нигде у њему ни капљице страха. Понекад, раније, размишљао је о летењу на ивици неког амбиса и провалије, нагнут над симс зграде, како сви људи у ствари умеју да лете, да је та способност дубоко у човековом генетском коду, да у сваком лјудском бићу постоји један Икар – и само је потребна жеља, чудесна, огромна, исконска жеља. Одважити се. Одгурнути од ивице. Полетети.
Па ипак, ту је од самог почетка била и сумња, страх… Шта ако је све то лудило, шизофренија, варка ума, продужени, сомнамбулни сан? И све то у секундама које се троше до изненадног пада, до разбијајућег тла, удара и распрснућа, боли и смрти, нестанка… И сад, у лету, сетио се своје жене и њене болести, свог трчања за лековима и травама, њеног умиранја и коначног одласка. Зар се није после њене смрти осетио лаким и бестежинским? Прозрачним и пустим? Отишао ван града до викендице, и зар није те ноћи по први пут и полетео?
Подигао је поглед и кроз размакнуте облаке угледао звездано небо. Препознао је сазвежђе Бика и црвени Алдебаран. Колико су само та сазвежђа и све те звезде немерљиво удаљене од њега, а ипак им је био ближи од свих оних доле. Затим му се поглед врати надоле, и очи му сакупише сву ту тмину на тлу, и Анастас Ландолац оћута сво то пространство изнад и испод, и своју сопствену усамљеност.
Заокренуо је и устремио се назад, ка граду и својој згради, трудећи се да гурне прошлост у подсвест, да не размишља о непојмљивом, јер је то почињало да му смета. Само лет и струјање ваздуха, без мисли, без звука. Пријем вибрација из етра, нека је сан ако је сан, нека је јава ако је јава, нека траје овај лет, измишљен или стваран, нек лети ако је открио птицу у себи, на крилима ноћи и на уснама ветра.
Још је трајала ноћ када се вратио и слетео на прозорску даску, затекао исти мир и тајац, окачену тишину по угловима своје собе, успаване предмете које је остављао иза себе и поново им се враћао. Легао је, склопио очи и покушао да усни, да потражи излаз из овог лавиринта и неверице. Сан није дошао до зоре.
Анастас Ландолац је на деведесети дан свог летења ударио у понирању у високонапонски далековод, у тоталном црнилу без звезда. Маљ струјног удара усмерио га је ка тлу, и у истичућим, последњим временским интервалима као да је у магновењу видео бледо лице своје жене, и није знао да ли је то било тад или једном пре, и било му је свеједно. Знао је да ни у самој тачци смрти није изгубио додир са прошлошћу…
А затим је свега нестало.
