Духовни ожиљци, од Бога опиљци, незарасле ране у немоћи бриде, записане
судбе ничег се не стиде. Линијом хоризонта, миријада свитаца, док чекам
Зорњачу, упорно ћутим, омркнућу, слутим…
Ничице, кад душа полегне, а јав кукувије, усправља ме, с корењем саставља,
све преломе духа зацељује, муке моје душе равна, и исцељује.
Дође ми да уставим, раширеним прстима и прсима, ток река, и слушам
мелодију вода старе Србије.
Ил да дражим дахом огањ бадњака, проју да ломим, двоумим се?
Сећам се, тамјана после свега, као светлост, преламам се…
Из дубина чује се одјек давних песама утопљених. Бољи део тебе тада се
разбуди. Мрмљају испотиха преостале узидане јунака лобање Ћеле Куле. Из
земље бије крвна мира… А, светиње нам искре пред очима.
Манастири нам у сусрет долазили. Раскриљених двери на ужин монашки
призивали. Ми, намерници ниоткуд, ко добродошли туна ноћивали.
Ресава, Жича, иконе светих и иних.
Срца нас к њима вуку, у грудма радосно и вриштаво туку.
Раваница, Манасија. Грачаница, Милешева… Неки здесна, неки нам слева.
Бели анђео са зида се смеје.
Љубав, вера, нада, још увек нас греје.
Љубостиња, Прохор Пчињски, Студеница, из небеске алхемије крилатица.
Очи нам се отворене зидовима осликаним наслађују.
Ту давно мртви и вечни сад ликују.
Суково, на југу дубоко. Обданусмо, у конаку манастира, обноћисмо. Спирала
звезда на платну неба, иконопис на зиду, фреска свеца, с вучјим ликом…
И, једно, и двоје, у Троје се зброје.
