Заправо, никад му нисам много веровао… Све те његове маштарије, мистика, магија и необјашњиви догађаји… Чинило га је чудаком у мојим очима, зачараним и окултним, очараним, помало уврнутим, с оне стране реалности. Али, ипак… Те вечери је био тако убедљив и уверљив као никада до тада! Вила! Вила која је ушла у његов живот, омеђила га и преусмерила, учарала и запоседнула. Вила! Сав у неком чудном трансу док ми је то говорио и исповедао се мени, свом најбољем пријатељу, и својим говором просто вапио за разумевањем…
Шта било, слушао сам га и покушавао да то некако здраворазумски повежем у једну смислену целину. Да, видео сам пар пута једну веома згодну и лепу девојку која је долазила код њега. И, да, све је то било некако тајанствено, у ситне сате и скривено. Kао да ју је заклањао од туђих и радозналих очију. Све то, па ипак… вила, вилинско! До те ноћи…
Он је пратио њу, ја сам пратио њега. Kрадом од очију, нечујно од ушију, смотрен сав и у неком грчу, осмотрив и обазрив, скутрен, неспокојан, узнемирен у души. И како ћу ако их има, и шта ћу ја слуђен и несмотрен противу сила које не знам ни на спомен. Што изазивају ми хладне срси, умећу у мисли шаролике чаролије, и све око мене иако је тушта тмина, узвртено је, свртено, изоштрено и укошено, сплетено и уплетено, збркано, нељудско,нечувено, збијено у глави, стуштено и опијено. Необојно све је и одбојно духу моме,неземно а опет ту и изнутра негде опипљиво на трен опет мучном ми духу, мрско и далеко, далеко, острашћено, славјански блиско и земно, и куд ћу и где ћу, и где ми је пут и загубљен страха скут, куда ли то ходим, њега пратим а молим бога само да успем да обноћим, нишчи, кротки, дому да се вратим…
У виле и вилиште поверовах, у овај нарочити вилиндан, кад састају се оне, виле, и сад он, нови вилењак ил виловњак, и она, вила и вилова, у тај ће час, у вилинсвлак, на вилишту и на вилиндан, све са себе да свуче и у своје ново, вилинско рухо да се обуче. Да зачара и да обезнани, да своју праву она вилинску, небеску природу обзнани, очима примерним, очима које то смеју да имају и гледају, очима смерним, делима верним. А ја, ко сам па ја, ја што луњах и што се пришуњах, ко? Што скривен и још неоткривен, бездашно и наоко бездушно, тајне им украдам, у недра мећем, све у страху и у јаду… И, ено га, и видим га! Стоји на том гумну, сам самцијат, нешто чека и очекује. Око њега дрво свако.Грана до гране, грана на грани, уплетено, увијено, додирнуто, заплетено и свијено.
И ођедном: изнебуха, са свих грана, невидиме, ко лист лаки, полетеше, спустише се лепршањем крила својих, на земљицу и на траву, на туђицу и мајчицу, земном росом сву испрану.
Вилинско сестринство то је. Знам, осећам.
И, он тамо, у колу им, у том колу, коловођа. Омађијан и сав слуђен. Kрете оро, плете, брза. Он у жару, игра, сав се трза. И он ко све оне, цупа, скаче, игра, игра, виле и он, мушка чигра. Све је брже, жешће, јаче, газе, скачу и поскоче, од земље се одбијају, цикћу, вриска ту је, пршти, пуца, све вилинско је, све оностран и оноземно сад излеће, и кроз таму шуме букти и пролеће. Нигде свеће, нигде славске мире, ни тамјана ни уфире, и да ли да га даље оком пратим, или да се назад вратим?Бар самога себе да могу некако да појмим и схватим. Још корак и корак, и још корак више, нит се дрхти нит се дише, ту сам где сам, иза њега сам. Он ништа не чује, само аминује. На трен хтеде да застане, дах да зграби, ал остаје. Kо да шапат нечији њиме руководи, ка себи га цима, вуче, води. У пропаст незнану мами и наводи. А он ко суманут и поседнут, опијен и вилинством задојен, њиним чарима напојен. Све около вилинско и виловито, све вижласто и виловито, све то било, све се то увило и збило. У вилинском смо вилајету, у вилењем вилендарству. Вилински су у њи станови, свеђ виле сад танце изводе… сећам се тих речи, сећам се прошлог… у мени ври, из мене куља, хтело би ван, напоље. Дрхти струна срца вилинскога, укроћена вучја људска душа! Не усуђујем се да раскидам златне нити сна… Јер за мене ово би сан, вилински сан и ја у њему… Борим се против слатког ужаса који ме је гушио, покушавам да се сетим шта да рекнем, какву клетву да из главе ишчупам која би све разбудила, чини ове прекинула; везе се раскинуле и све се вратило на пређашње…
Али нема тога, онемео сам, устајао; прождире ме њина врелина и игра, прекрива ме тај вилински сјај и лепота што гута и њега; а, он сам, као вал кад одскочи у најезди плиме, игра и ђипа одражавајући њин дубински, вилински бес…
А онда, у трену, један пар очију из кола ме усмотри, закова за место и завеза… Те вилинске зенице падају на моје још једанпут, лепе се и везују… Мој дух се опире и бори, али малаксава и предаје се, док моје било успорава. Падам на ледину, обезнањен…
Моји светоназори се губе, чиле и нестају. У мом грлу пресечени крик…
Kад и како сам се вратио кући, не знам. Пробудио сам се на лежају своме, одевен. Све је на вилинсвлак мирисало. Сећања су остала још и блиска, ко камен из бистра потока склиска.
А њега надаље данима нема… Нема, нема и нема.
И дана седмог, на дверима мојим звон!
Отварам. Видим девојачки млади лик. Вито, одсањано тело, песнички из душе слик.
Имате ли, суседе, за кратку позајмицу кесицу инстант кафе, без ње дан ми постаје смутан. Нова сам у крају, баш први дан.
А ја, као смотан, у прошло и доживљено сав умотан, позвах је да уђе. Изволте…
У сред главе јој два бистра видела, као одраз тамног, звезданог неба. Kао у златном лежишту, вилинске, сјајне зенице лепе се за моје. Ја претрнух, сав опчињен. Он умину, надвоје, из мислијех мојијех, он умину и он прошао је…
Мој ред је дошао на своје.
