Тоталитаризам потпуно искључује индивидуализам, тражећи појединца да живи у својој друштвеној групи и посвети све својој историјској мисији. Познато је да је, уопште, појединац моралнији од групе. Група није у стању да се узвиси изнад своје колективне себичности. Индивидуална супротност је у стању да се жртвује за један идеал. И зато ако се више изједначи са својом групом, све мање ће имати морални идеализам, и постати оруђе своје колективне себичности. И ако је више одушевљен њеном историјском мисијом, више ће живети у далекој будућности и бити безосећајан и за тешкоће садашњости и за све зло које изгледа да је у садашњости за моју безбедност боље будућности.
Од свих облика тоталитаризма, комунизам је највише тежио да буде нова вера. Фашизам и нацизам су служили успесима само једног одређеног народа; комунизам је морао да буде спас целог човечанства. Што је важно, морао је да буде општа религија, али заснована на науци. Обично се узима, да је вера један идеал који се не може доказати, који се само може осетити, макар одговарала најтежим потребама наше душе. Комунисти, међутим, сматрају да је Маркс нашао једну религију да докаже, али оно што доводи до сумње, јесте да својим присталицама забрањују да провере тачност марксизма. У науци, сви резултати су константно подвргнути новим проверама; ако марксизам то не сме, он више није научна теорија. Вера и даље може остати, бар за оне чије душевне потребе је подобна, али у том случају марксизам није ништа научно доказанији од било које друге религије. Узет чисто као вера, марксизам је морао бити једна заједничка религија која ће све људе довести у једну моралну заједницу. Комунисти у пракси започињу ово братство тако што истребљују или, како кажу, елиминишу све оне који нису са њима. Диктатура пролетеријата нема други циљ него да тај процес брзо очисти. Први хришћани су маштали о свечаној заједници, омогућеној узајамној љубави. Комунисти проповедају борбу класе уместо узајамне љубави. Та борба не може да произведе праву заједницу, већ само онај ко побеђује.“
Слободан Јовановић – ′′ Из историје и књижевности „, том XII, страна 160-161, БИГЗ, 1991.
