И, престави се раб божији Тимотије августа 1919. године. Умрије у сну након исцрпљујућих ноћи неконтролисаног кашља и високе температуре.

Угаси се у зору као и лампа којој нестаде гаса па сув фитиљ не могаде да гори.

Оде Тимотије посљедње недеље љетњег мјесеца Богу на истину.

Стоји лакну! Бјеше се уморила од његових, али и својих мука – жељна да заспи и да се наспава.

Не памти кад је посљедњи пут нешто сањала. Није памтила супруга здравог, а откад се вратио из заробљеништва – из некаквог логора у Мађарској, стање му је било још горе. Молила је Бога да Тимотију узме душу да се одморе и он, и она. Дјецу нијесу имали. Младост их је полако напуштала и само је жељела да ова агонија од његове болести прође – да се наспава.

Сахранише Тимотија у понедјељак, на сеоском гробљу. Лелекну га Тодор, тужела га Зора набрајајући и наричући кога болан остави… разиђе се брзо омања група сељана која дође да испрати покојника. Стоји приђе кума и рече:

– Наспавај се, одужила си се и Тимотију и Богу!

Стоја угну раменима, поправи црну мараму и замаче путем ка оронулој кући коју направи Тимотије, за њих двоје, док је био у младости.

Дочека је пуста кућа… Уђе. Стропошта се на кревет у ком се јуче упокоји Тимотије. Заспа мртвачким сном.

Вани се већ навукло вече. Пун мјесец је бацао довољно свјетла да се разазнају предмети по соби. Стоја се пробуди, погледа једним оком. Схвати гдје је, онако буновна… би јој жао да прекида спавање, да устане. Себи смрси у браду:

– Хоћу да се напокон наспавам.

Посеже за ћебетом да се препокрије. Септембарска ноћ, ни врела ни хладна помилова је по образу, а онда некакав хладан талас јој изазва језу од ногу ка врату.

Непријатност јој се нагомила у желуцу. Нешто се налазило на дну њених ногу. На тренутак помисли да је мачка, али мачку нијесу имали.

Тресну ногом да отјера то са кревета. Пар очију засија у тами и неприродно брзо се повукоше са свјетла мјесечине горе – под таваницу.

Тихи звук попут хука сове, прво кратко, па онда дуже направи круг по соби.

Синџир тресну негдје код прозора. Крену топот по соби.

Склупчана је ћутала на кревету и буљила покушавајући да схвати о чему се ради.

Није могла да устане и побјегне вани, страх ју је потпуно надвладао.

Осјетила је нешто – попут додира хладне руке на рамену и, чула је тихи шапат уз само уво:

– Сад можеш да се наспаваш, велика мученице моја.

Схватила је да је Тимотије крај ње у постељи.

Кад је свануло, престао је и шапат и покрети по кући.

А, она?!

Она је била бијела у лицу као дан који је пристизао…

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име