Са 15 година Слободан Бркић хаковао је сајт Телекома како би бесплатно причао са Јапанцима и учио јапански језик. Kада не програмира, свира клавир и компонује за тај инструмент. Певајући духовну музику, заједно са сестрама, имао је преко 20 наступа широм Америке. Студира међународне односе на Факултету политичких наука
Седимо на „његовој“ клупи испред амфитеатра на Факултету политичких наука. У року од десет минута разговарао је на три језика. Ова клупа је, у току дана, његова канцеларија, а неизбежни алат су лаптоп и воки-токи, преко којих обавља све, од обичних разговора, задавања гласовних команди до програмирања, при „Недељник“ о Слободану Бркићу.
Да ли је истина да никад не спаваш више од четири сата?
Четири сата је максимум. Некад спавам сат, сат и по. Некад 20 минута. Некад три или четири дана никад не спавам.
Певаш духовну музику, свираш клавир, компонујеш, програмираш, поправљаш компјутере, говориш четири страна језика…
Четири језика говорим одлично и седам онако. Та четири су енглески, шпански, италијански и јапански. Остали су немачки, француски, старогрчки, латински, хебрејски, арамејски и португалски.
Чула сам да и на факултету поправљаш технику.
Kад бих ја наплаћивао на факултету све што урадим и све што поправим, до сада бих имао плату професора (смех).
Kако си једном рекао, клинци су били љубоморни на тебе јер си све могао брже да научиш. Поред тога, како је изгледао тај пролазак кроз средњу и основну школу?
Био је трновит пут. Уопште није било лако. Професори у средњој школи су били океј, док је у основној било много више проблема, поготово што компјутери тад нису били актуелни. Није постојала литература ни на Брајевом писму, ни у ПДФ-у. Морао сам све да учим напамет — математику, српски и све остало. Све задатке сам морао да рачунам из главе. Саставе сам писао у глави. Kад је учитељица требало да прегледа свеске, ја сам устајао, долазио до њеног стола и читао то из главе, напамет. Тако смо добијали лепу четворку сестра и ја, зато што не пишемо.
Kако је било студирати у Америци?
Не може да се пореди са овим овде. Тамо је све дигитализовано, приступачно.
Након студија у Америци, решаваш да упишеш Факултет политичких наука у Београду. Први пут су те одбили уз образложење да немају услова за твоје студирање. Ипак 2010. уписујеш ФПН. Да ли је било помака у погледу услова?
Од 2010. кад сам кренуо да студирам, има помака. Све зависи од професора. Постоје они који имају разумевања и који успевају да ми нађу литературу у електронском формату. Има професора који хоће да ми помогну, али немају литературу у електронском формату пошто је књига стара 20 година.
Kажеш да је у Америци потпуно друга прича. Поред земље која у потпуности може да одговори на твоје потребе и где је све „на дугме“, ипак си одлучио да се вратиш у Србију. Зашто?
Зато што ја нисам човек који бежи од проблема и изазова. Дошао сам да, ако је могуће, нешто урадим за своју земљу, да помогнем својој земљи у било ком виду. Питају ме шта ја тиме добијам, који је мој интерес. Зашто бих ја некоме поправио компјутер или га научио неки језик? Шта ја тиме добијам, шта је мој скривени циљ? Људи, просто, не могу да схвате да ја живим да помажем човечанству. Волим да помажем другим људима и својој земљи. Они не могу да схвате да је то мој главни смисао живота и да за то не очекујем никакву славу и популарност. Просто, кад некоме помогнем, задовољан сам самим тим што сам му помогао, не очекујем ништа заузврат. Kако ће он да реагује, то је већ његова слобода и његова одговорност.
Неко други ти помаже и неко други те запошљава. Многи би се запитали како је могуће да имаш ту енергију да живиш овде.
Ако човек ради за неке своје идеале и принципе, без било каквог интереса или користи, то је онда оно право. Многи људи воле своју земљу на Западу, зато што имају добре услове за живот, стипендије и добар посао. Нормално да ће волети своју земљу. Али да видимо да ли ће неко волети своју земљу, или да ли ће да буде пријатељ своме пријатељу ако се тај пријатељ према њему не понаша онако како би можда он очекивао.
Рекао си да си уписао Факултет политичких наука зато што мислиш да човек може само са политиком да оствари нешто у Србији. Kада би имао потребну моћ, шта би прво променио у нашој земљи?
Најлакше је кукати и нападати и кривити друге како је све црно и како ништа не ваља. Али у томе је разлика између реалног живота и бајки. Увек и у свему можемо да нађемо обе стране новчића. Прво што би требало променити јесте свест. Људи треба да се покрену, треба да схвате да је врло тежак процес да се побољшају економија, политика и животни стандард. Немогуће је очекивати да ће у року од годину дана да се промени нешто што је мањкало деценијама, а наши људи често имају тактику буве — сад или никад.
На рођењу вам је речено да за вид твоје сестре и тебе нема лека, а потом да постоји могућност операције, која би коштала 100.000 долара по оку. Ти си на то рекао да би тај новац могао да се инвестира паметније. Да ли је то страх од потенцијалног упознавања света на други начин? Да ли некада размишљаш како би то изгледало?
Није то страх као страх. Мени то никада није фалило. Наравно, било би ми лакше на један начин. Али, опет, размишљам шта би било, кад би било. Да се ово никад није десило, вероватно бих био неки просечан човек који би радио просечне досадне ствари, као и сви други. Ја увек гледам са оне друге, позитивније стране. Задовољан сам својим животом као таквим. Ако ћу као „видећи“ бити кориснији људском роду, онда зашто да не? Ако то буде најбоље за мене и кад то буде најбоље за мене, то ће Господ да одлучи. Али, ако ћу овакав бити кориснији човечанству, онда немам ништа против. Увек мора да постоји неки виши циљ. Тако да, враћање вида, само да бих видео, нема никакве поенте. Ако би то допринело мом даљем развоју, менталном, интелектуалном или социјалном, онда у реду.
Шта замераш својој генерацији?
Ја се трудим да не осуђујем друге, јер ко сам ја да некоме нешто замерам? Немам право на то, јер свако има слободу да живи онако како мисли да је најбоље. Све што је материјално јесте пролазно и, ако се човек веже и базира свој рад на материјалном, онда је то на чему се базира такође пролазно и нема неког значаја. Требало би да човек заснује своја интересовања и свој рад на нечему што ће остати иза њега и од чега ће и будући нараштаји имати користи и неког смисла.
Nedeljnik
