Једно од основних питања које су философи и модерни научници годинама разматрали било је да ли наш универзум има почетак. Неки научници из ранохришћанске цркве сматрали су да универзум има принцип, којим влада искључиво божанска воља и предвиђа његово стварање као прелазак из „не-бића“ у биће. С друге стране, у модерној астрофизици, почетак простора и времена је у Великом праску. Главни циљ овог рада је да истражи заједничке тачке између ранохришћанске верзије стварања универзума и модерне космологије. У таквом контексту представићемо главне научне податке у прилог теорији о Великом праску. Затим ће се расправљати о првој хришћанској верзији стварања космоса из „не-бића“, чији је доминантни елемент порекло космоса из стања које је недоступно људским чулима. На крају је дискусија о лажном вакууму из којег је настао наш видљиви универзум, према теорији инфлације, која допуњује теорију Великог праска.

УВОД

Концепт Великог праска, који је 1922. године увео Александар Фридман и независно, 1927. године, белгијски свештеник Жорж Едуард Леметр (Georges Éduard Lemaître, 1894–1966), односи се на почетак универзума, који потиче из сингуларности, што је теорија коју су до сада потврдили посматрачки подаци. Према овој теорији, универзум, простор и време имају почетак. Слично је и становиште писаца ране хришћанске цркве, који подржавају стварање ex nihilo – ἐκ μὴ ὄντος (из „не-бића“), помоћу божанске „енергије“, а обе теорије конвергирају чињеници да простор и време имају почетак. Али, према Оцу источне цркве Василију Великом и грчком хришћанском философу, теологу и природњаку Јовану Филопону, „не-постојање“ не представља „ништа“, већ нешто изван простора и времена, недоступно људским чулима. Паралелна, иако не преклапајућа, јесте хипотеза у савременој космологији о постојању „лажног вакуума“, неперцептибилне ситуације пре Великог праска.

Основно питање којим су се философи и савремени научници бавили током година јесте да ли свет има почетак. Неки мислиоци из ранохришћанске цркве сматрали су да космос има принцип којим влада искључиво божанска воља и описује стварање видљивог универзума као прелазак из „не-бића“ у биће. У складу са тим, у модерној астрофизици се тврди да се почетак простора и времена налази у Великом праску. Стога је циљ овог рада да истакне заједничке тачке између ранохришћанске верзије стварања космоса и модерне космологије. У том контексту биће представљени главни научни подаци који подржавају теорију ве лике експлозије. Затим ће се говорити о првој хришћанској верзији стварања космоса из „не-бића“, чији је доминантни елемент порекло универзума из стања које није доступно људским чулима. На крају, дискутује се о лажном вакууму у квантној теорији поља из кога је, како се сматра, наш видљиви универзум настао, према теорији инфлације, која допуњује теорију Великог праска.

ТЕОРИЈА ВЕЛИКОГ ПРАСКА

Прекретница у историји природних наука била је формулација Алберта Ајнштајна, најпре Специјалне теорије релативности, а затим Опште теорије релативности. Што се тиче извлачења космолошког модела из ове теорије, Алберт Ајнштајн је приметио да из његових једначина следи универзум којим доминира гравитација. Додатно, они су назначили да би универзум требало да се сажме због своје огромне гравитације. Али то се није догодило!

Да би објаснио овај „парадокс“, додао је у једначине – без поседовања посматрачких података – арбитраран члан, „космолошку константу“, означену грчким словом „Λ“, која делује супротно гравитацији (Einstein, 1915) како би добио статични универзум.

Само три године пошто је 1919, посматрањем помрачења Сунца потврђена теорија, Александар Фридман је пронашао елегантан начин да „спасе“ универзум елиминишући космолошку константу и претпоставку да је она статична. Фридман је закључио да је космос, управо у складу са нашим запажањима, пун материје и зрачења, и додатно, да може бити закривљен. Осим тога, претпоставимо да је он изотропан и хомоген, тј. „исти у свим правцима“ и „на свим местима“. Усвајајући такве претпоставке, Фридман је до био сет једначина у контексту опште теорије релативности, које описују ширење таквог хомогеног и изотропног универзума, које се данас називају Фридманове једначине. Према њима, универзум није статичан, него ће се ширити или скупљати, у зависности од брзине ширења и садржаја универзума. Штавише, из њих следи како се универзум развија са временом, у будућности или прошлости.

Жорж Леметр (Lemaître, 1931) самостално је предложио решење питања статичности универзума разрађујући „хипотезу о првобитном атому“, која је еволуирала у добро познату теорију Великог праска, која име дугује једном од њених главних противника, астроному Фреду Хојлу (1915–2001), који ју је тако именовао 1949. године, у једном критичком коментару на ВВС радију. Леметр није знао за старије и општије једначине руског физичара и математичара Александра Фридмана. Овај велики руски математичар, претпостављајући да се радијус универзума мења, био је први који је решио једначине опште релативности године, описујући чисто математички различите случајеве нестатичног универзума. Представљајући промену закривљености простора као функцију времена, добио је као резултат три могућа сценарија развоја универзума:

Α) У првом случају (М1) универзум почиње са нултим полупречником при t = 0, и по лако се шири до превојне тачке где се експанзија убрзава.

Б) Други сценарио (М2) односи се на самоубрзавајуће ширење, али са радијуса различитог од нуле за t = 0. Овај модел такође води до равног универзума (Belenkiy, 2012, стр. 40).

В) Трећи сценарио (P), који се назива и „Осцилаторни универзум“, описује универзум који осцилује између нуле и критичне вредности. Све до те вредности, универзум се шири успоравајући, а затим почиње да се сажима, доводећи до Великог дробљења (затворени универзум). Такође илуструје као два специјална случаја решења статички модел Ајнштајна и математичара и астронома/козмолога Вилема де Ситера (Willem de Sitter, 1872–1934).

Према моделу који је Леметр предложио 1931. године, универзум је у почетку био у веома густом стању, у коме је читава маса била концентрисана на примитивни атом. Његова експлозија је била почетак експанзије која је формирала универзум који познајемо. Према каснијим истраживањима, првобитни атом је морао да буде веома мали, чак и мањи од атома хемијских елемената, садржавајући, међутим, целу масу универзума. Многи научници су претпостављали да је то била почетна „сингуларност“ са нултим радијусом и временом (R = 0, t = 0), као и бесконачном густином, где теорија релативности није применљива (The odossiou и Danezis, 1999). Од 1980. године, у теорију Великог праска додата је ултрабрза „експоненцијална експанзија“ у почетку. Напоменимо да ова теорија покушава да одговори на философско питање да ли универзум има почетак, што је конзистентно са оригиналном хришћанском интерпретацијом порекла света од „ничега“, јер се не помиње ништа „пре“ Великог праска (Bitsakis, 2014).

Леметрова теорија о примордијалном атому из којег је почела експанзија универзума подржана је 1929. године резултатима посматрања астронома Едвина Хабла (1889–1953), на основу којих следи да се галаксије удаљавају од нас. Наиме, истражујући удаљене галаксије, Хабл је установио да им се спектар помера према црвеном, у зависности од удаљености од нас (Хаблов закон). Објаснио је овај резултат Доплеровим ефектом, који утиче на спектар објекта који се удаљава. Ово је потврдило да живимо у космосу који се стално шири, као и теорију Великог праска.

Наиме, што је галаксија даља, то се брже удаљава од посматрача, а последица је повећање таласне дужине спектралних линија у њеном спектру, односно њихов црвени помак. Онда је логично да ће, ако се вратимо у прошлост, галаксије бити међусобно ближе, а да ће се, када дођемо до почетка експанзије, све сјединити у чврсту масу, односно Леметров првобитни атом.

Године 1948. руски физичар Џорџ Гамов (1904–1968) пронашао је још један случај у прилог теорији Великог праска. Закључио је да ако се деси таква огромна експлозија, она ће оставити „трагове“ који се могу пратити. Наиме, ако је универзум био врућ и материја унутар њега јонизована, хлађењем ће бити неутрализована уз ослобађање зрачења распршеног у универзум, што би био „ехо“ Велике експлозије. То су 1965. године потврдили физичари и радио-астрономи Алан Пензијас и Роберт Вудро Вилсон из Холмдејла у Њу Џерсију, који су идентификовали неку врсту изотропног и високо хомогеног зрачења, које је одговарало зрачењу црног тела од 3,5º ± 1º К (Penzias и Wilson, 1965), а долази са свих страна са неба. То је било космичко позадинско зрачење, које је 1992. године мапирао сателит COBE (Kaku, стр. 19–20), а затим 2003. године сателит WMAP (Wilkinson Microwave Anisotropy Probe).

Као још једну чињеницу у прилог Великог праска, Џорџ Гамов је четрдесетих година 20. века предложио обилност хемијских елемената у универзуму. Према теоријском моделу, у почетку (t= 0,1–100 сек.), примордијална нуклеосинтеза довела је до настанка значајних количина D (деутеријума), ³He, He као и Li, осим доминантног водоника (Н). Према прорачунима, количина атома насталих у првим тренуцима стварања универзума је била: 75% H, 25% He, 0,01% ³He и D као и 10º% Li. Посматрачки подаци са WMAP мисије потврђују са великом прецизношћу прорачуне за D и за ³He постоји мала систематска грешка, али у суштини без много одступања. Насупрот томе, за Li имамо озбиљно одступање реда 3,4 у односу на посматрачке податке (Coc et al., 2004).

Штавише, модел Великог праска, укључујући и инфлацију, веома сe добро слаже са симулацијама о стварању и еволуцији великих структура као што су галаксије и скупови галаксија. Како наводи Примак (Primack, 2015), модел може невероватно прецизно предвидети велике структуре, као и посматрану дистрибуцију галаксија у близини и на ближим удаљеностима.

Значајан случај посматрачке потврде је проучавање спектра двају „примарних“ гасних облака, LLS1134a и LLS0956B (Fumagalli, 2011), који су, на основу црвеног помака (z = 3,52 и z = 3,29) у времену само две милијарде година после Великог праска. Анализа њихових спектара није показала никакву апсорпциону линију за хемијске елементе, oсим деутеријума (D) и водоника (H). Ово посматрање нам даје врло снажну потврду о нуклеарној синтези у раној васиони после Великог праска, као што је предвиђено теоријом, будући да су тежи елементи касније синтетизовни унутар звезда, а врло тешки за време експлозија супернова.

Све ове чињенице су показале да је теорија о Великом праску најприхватљивија верзија космологије, када је у питању настанак универзума. Међутим, за сада, „слаба“ тачка теорије је да научници још увек не могу да пређу границу од 10-43 сек. (Планкова ера), где су квантни феномени гравитације били веома јаки, и четири основне силе природе унифициране. Сходно томе, философско питање које се поставља јесте да ли Велики прасак треба сматрати почетком универзума.

 

EX NIHILO СТВАРАЊЕ УНИВЕРЗУМА ПРЕМА УЧЕНИМ ЉУДИМА РАНОХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Модел Великог праска има приметну сличност са философским космоделом ранохришћанске цркве, где постоји јасно позивање на постојање принципа света који се односи на божански утицај. Нарочито, први хришћански научници су тврдили да за стварање бића, вечно постојање материје није неопходно јер је оно створено из „не-бића“, захваљујући божанском утицају.

Пре стварања универзума не може се говорити о простору, времену и материји. Василије Велики истиче да Бог мора постојати пре света, чије је стварање тренутно и одвија се ἀχρόνως (без потребе за временом) (Basilius the Great, 1968, Беседе о Шестодневу 1, 3, 26–28 и 1, 6, 30). Због тога он тврди да је време συμφυής са космосом (створено у исто време) (Basilius the Gre at, 1968, Беседе о Шестодневу 1, 5, 20). У истом контексту, Јован Филопон (490–570) тврди, да би се говорило о времену, постоји потреба за посматрачем да забележи кретање [13]. Сходно томе, постојање времена претпоставља стварање физичког света, а његово снимање помоћу посматрања кретања небеских тела (Kalachanis и др., 2013). Стога је време по дефиницији испреплетено са стварањем космоса (Phi loponus, 1889, Contra Proclum, 115, 17).

Значење ex nihilo је „ни из чега“, што је слично грчком философском појму „не-бића“. Василије Велики тврди да Бог (Θεός) ствара све „од не-бића у биће“ ( Basilius the Great, 1968, Беседе о Шестодневу 8, 7, 13). Ако прихватимо да пре стварања космоса постоји Бог, онда не-биће не треба да буде у корелацији са „ништа“.

Занимљиво је споменути да је према Василију „пре стварања света постојало нешто што је перцептибилно само нашим разумом, али није речено, јер је неприкладно за људе који су шегрти и деца у знању. Постојала је ситуација пре стварања света, прикладна надљудским силама, изван времена и вечна“ (Basilius the Great, 1968, Беседе о Шестодневу, 1, 5, 1–5). У том случају, свакако се не помиње постојање материје, него ситуација која претходи космичкој креацији и која је неспознајна чулима.

Као што се може видети из горе наведеног, појам не-бића у раној хришћанској мисли није непостојање, тј. „ништа“. Уместо тога, он се односи на неперцептибилне услове који претходе стварању видљивог универзума, па је јасно да је у раном хришћанству стварање космоса пут од неперцептибилног до перцептибилног. Штавише концепт „пре стварања“ у ранохришћанским космолошким погледима нема смисла, будући да је свет створен истовремено и нема вечно постојање (de Beer, 2015). У овој тачки постоји апсолутна сагласност са Леметровим речима, код кога су простор и време створени у време Великог праска.

ПРЕ ВЕЛИКОГ ПРАСКА: ЛАЖНИ ВАКУУМ

Савременој инфлаторној космологији постоји подршка постојању неперцептибилне ситуације која претходи стварању универзума. У овом контексту, тврдило се да може постојати стање које је претходило стварању универзума, а назива се лажни вакуум. Главне одлике су његова висока густина енергије, чак и у случају експанзије простора, услед инфлационог поља које је повезано са Хигсовим пољем, чему се приписује и узрок нарушавања симетрије у Теоријама велике унификације, када су основне силе универзума, осим гравитације, биле уједињене и превладавале на веома високим температурама (Kaku, 1995, стр. 96–98 и Kazanas, 1980). Други парадоксални факат је негативни притисак који на крају изазива опадање гравитације, што доводи до инфлаторне експанзије универзума, коју је 1980. године претпоставио Алан Гут. Према томе се због квантног тунелирања енергетска баријера лажног вакуума нарушава и на многим тачкама се стварају микроскопски мехурићи стварног квантног вакуума, од којих настају светови као што је наш (Danezis и Theodossiou, 2003). Дакле, наш универзум је у основи пена са мехурићима, из којих настају универзуми попут нашег.

Обзиром на чињеницу да теорија лажног вакуума није доказана експериментално или посматрачки, то индицира да се истраживање настанка универзума не завршава дефинисањем околности Великог праска, већ проучава узроке који су га проузроковали. Тачка конвергенције уочена у односу на размишљање учених људи ранохришћанске источне цркве лежи у чињеници да пре стварања перцептибилног универзума постоји период изван простора и времена, који није доступан нашим чулима. Дакле, ток стварања универзума иде од неперцептибилног ка перцептибилном и приступачан је или помоћу научних претпоставки и математичких модела, или философском и теолошком медитацијом. Циљ како философских промишљања тако и научних истраживања је да се утврди шта је било „пре“ Великог праска.

ЕПИЛОГ

У ранохришћанском учењу свет потиче из стања не-бића, што није идентично са не-постојањем, већ са неперцептибилним стањем, које није одређено простором или временом. У модерној космологији постоји такође неперцептибилна ситуација – лажни вакуум, који претходи Великом праску. Тако постоји извесна сличност у ставовима раних хришћанских писаца, који философско-теолошки разматрају ово питање, и неких делова математичких модела модерне космологије. Универзум има почетак и потиче из неперцептибилног стања.

Свакако, они су слични, али не и идентични. Лажни вакуум и суперсензуални духовно-божански свет раних хришћанских мислилаца нису исти.

Константин Калаханис

Nea Gnosi, Професионална и стручна обука Атина, Грчка

Атанасије Анастасију, Иоанис Костикас

Факултет за физику, Национални и каподистријски универзитет Атинa, Грчка

Eвстратије Теодосију

Одсек за астрофизику, астрономију и механику, Катедра за физику Универзитет у Атини, Грчка

Милан С. Димитријевић

Астрономска опсерваторија

Београд

 

 

Зборник матице српске за класичне студије, Нови сад 2018

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име