Мурали:[29]
Два пројекта мурала су документована у следећем одељку, мурали Манастира Светог Јована Крститеља, осликани средином касних 1970-их и почетком 80-их година, и мурали манастирске капеле Светог Силуана, који су осликани средином 1980-их. Иконографски програм за трпезарију је осмишљен како би просторија могла да служи и као богомоља.
Међутим, почетком осамдесетих година прошлог века у манастиру је постало могуће изградити још једну капелу. Скоро исти програм зидног сликарства коришћен је за капелу, али су до тада технике и изрази лица значајно еволуирали. За танко наношење уљане боје директно на гипсани малтер коришћене су посебно осмишљене технике. Сестра Габријела објашњава да је „…природа зидова била таква да су се лако засићавали, па се могла користити само мала количина боје како би се избегао нежељени сјај. Из тог разлога су припремни цртежи морали бити темељно разрађени тако да су потребне измене на зиду сведене на минимум да се мат површина сачува.’[30] Предност је била мека боја и мат ефекат, јер је „култура површине била од великог значаја за оца Софронија, посебно у случају зидног сликарства. Овде је било од пресудне важности да површина буде потпуно мат или нерефлектујућа, док је слика требало да буде лагана и светлећа како би се добили зидови са сликама које се не намећу, већ стварају погодну атмосферу и простор за молитву. Он је закључио да је црква, у којој су монаси проводили већину дана и ноћи, њихова „дневна соба“. Као такви, зидови треба посебно да буду у складу са Литургијом и да не узнемиравају или замарају присутне.’[31]
Ова слика приказује осликану трпезарију која гледа на запад. На крајњем крају изнад врата је мурал Светог Силуана у молитви Христу (види ранији цртеж и опис), лево је мурал иконе Свете Тројице, а десно изнад двоструких врата је мурал Христа у Слави. Серафими украшавају плафон. Иако је посао у великој мери завршен до 1982. године, 1991/2. године под надзором Светог Софронија урађени су неки последњи радови. У то време био је у раним 90-им годинама.
„Лепота се постиже када је боја уједначена на целом лицу, а не мало жуте или розе итд. ту и тамо.“[34]
Свети Софроније Атонски
Дизајн овог мурала био је заснован на великој икони Светог Андреја Рубљова, међутим, у дизајну су унете бројне измене и да би се „нагласило да је само друго лице Тројице, Христос, оваплоћено, друга два анђела су била остављена у белом да би се добила бестелеснија слика… Отац Софроније је сматрао да је жути окер најплеменитија и најприкладнија боја за лица, у овом случају са минималистичким моделирањем на врху. Овде је наглашен израз нежне љубави и успона.”[35] Комплетан мурал иконе Свете Тројице може се видети у ранијем сажетку Трагање за савршенством у свету уметности.
На овом муралу Празне гробнице, осветљење је намерно ублажено, а лице анђела је насликано без истакнутих делова како би се нагласило да се приказана сцена догодила у зору, пред свитање. На десној страни се виде жене мироносице са лицима на којима се види изненађење и збуњеност. У доњем делу мурала виде се скривена кухињска врата и отвор за трпезарију.
„Желео бих да дам израз у очима, у погледу…“[38]
Свети Софроније Атонски
Ево два лица апостола са првог приказа Тајне вечере оца Софронија, на источном зиду манастирске трпезарије. Оба лица су спокојна и племенита са продорним очима. Као и обично, „култури површине“ придат је велики значај, што се види у укупним текстуралним квалитетима и у приказу Светог Матеја где техника „гребања“ изоштрава и наглашава детаље његове косе и браде.
Овде се могу видети мурали капеле Светог Силуана, који гледају ка иконостасу и други приказ Тајне вечере, који се налази на источном зиду. „Ђаконске двери“ лево и десно од иконостаса украшене су везовима арханђела Гаврила и Михаила. На иконостасу с десна на лево су Свети Силуан, Христос Спаситељ, Богородица и Христос дете и Свети Јован Крститељ. Икона Богородице са дететом Христом насликана је много пре изградње капеле, али како је била идеална за ову локацију, тада су иконостас и друге иконе дизајниране и креиране да се са њом ускладе.
„Не смемо стављати много сенки на лице Христово, Он је сав светлост.“[41]
Свети Софроније Атонски
Овде Христово лице зрачи потпуну бестрасност и предање, али и напетост у последњим часовима који воде до Његових страдања. Свети Софроније је описао тренутак, рекавши: „Он има поглед доброте, не гледајући у неку посебну тачку (било који одређени правац), то је већ Спасење, и то више није подвиг.“[42] Шири мурал приказује тренутак док Јуда излази из собе „што је Христу дало слободу да отворено говори са својим ученицима. Сва пажња апостола усмерена је ка Христу…“[43]
„Христос у Преображењу је сав светао, готово без сенки и оцртан белом бојом, да би дао светлосни ефекат.“[45]
Свети Софроније Атонски
Провидност и деликатни колорит мурала у капели посебно су прикладни за светлу слику Преображења нашег Господа са пророцима Мојсијем и Илијом. Сцена је веома атмосферична и јасно преноси божанску и нестворену светлост преображеног Господа. Овај ванвременски и аскетски приказ који се фокусира на апсолутне суштине карактеристичан је за иконографију Светог Софронија.
Ред подвижника краси балкон хора на западном крају цркве, а изабрани су светитељи сличног аскетског искуства као и Свети Силуан, који се налази у центру групе. Да би се створила естетска хармонија, сви светитељи у низу су нацртани пропорционално једни другима помоћу идентичне мреже, са изузетком Светог Серафима Саровског. Што се тиче мурала Светог Силуана (погледајте слику изблиза у ранијем резимеу Тражећи савршенство у свету уметности), сестра Габријела објашњава да је „…првобитно насликан пре него што је свети Силуан канонизован. Ореол је додат и натпис његовог имена је промењен 1988. године… Како је отац Софроније први пут сликао пуно лице свог старца, користио је технике које је стекао као портретиста. Касније је при сликању иконе за иконостас користио строжију стилизовану форму…”[47] Пригушена и земљана колорит дочарава крајњу понизност аскетског пута.
Иконе панела:[48]
„Треба познавати технику, али и уметност. Добра икона је као слика. Као молитва исписана лепим словима. Са таквом иконом се може проживети цео живот и сам поглед на њу мења човека.”[49]
Свети Софроније Атонски
Што се тиче његовог приступа сликању паноа, сестра Габријела објашњава да, „…када је отац Софроније почео да слика иконе, изучавао је уметност фарбања јајчаном темпером и користио ову технику… Иконе су, дакле, сликане на традиционалан начин коришћењем земљаних пигмената почевши од тамнијих тонова до светлијих на врху, дајући ефекат светлости која долази изнутра. Често су се на великим иконама преферирале јаке једнобојне подлоге испод горње нијансе. Ово је помогло да се створи живо присуство свеца или насликаног субјекта. Руски „плутајући“ стил је коришћен када су боје сликане на панелима у равном положају. У овом случају су нанети и дебљи тонови и глазуре у веома разблаженом или „лебдећем“ стању. Међутим, када је требало да се заврши важан посао, отац Софроније је више волео да користи уља, јер му је овај медиј био најпознатији… То му је омогућило да користи танке провидне глазуре које би се стапале и сјединиле са доњим слојевима лакиране темпере од јаја… цела икона би добила још један слој олифа како би задржала јединствену и непрекидну површину, по могућству да личи на порцелан или слоновачу.“[51] Као и код његових савременика оца Григорија Круга и Леонида Успенског, Свети Софроније је преферирао стваралачки приступ, који је одражавао његово претходно уметничко и сликарско искуство, као и његову оштру естетску и духовну перцепцију.
„Иконе могу да се сликају као занат, и то је добро, пред њима се може молити, али иконе могу бити и уметност, и то је квалитет ком треба да тежимо.“[53]
Свети Софроније Атонски
Ова икона Светог Пантелејмона је једна од неколико икона које је насликао Свети Софроније за капелу Светог Јована, прву капелу која је настала у манастиру 1959. године. Иконостас капеле је осликао отац Григорије Круг за њихову претходну капелу у Паризу, али је демонтиран и одатле донет са ембрионалном заједницом у Енглеску. Икона Светог Пантелејмона урађена је као једна у низу заменљивих икона за простор на северној страни иконостаса. Боје су блиставе и попут драгуља, поглед продоран, а његово лице показује одлучност, чистоту, чврстину и снагу.
Ова велика икона свеца заштитника Светог Софронија, Софронија Патријарха јерусалимског, посебно је изузетна. Квалитет површине је изузетно добар, а фарба је порцеланског и сјајног квалитета. Израз лица преноси велику дубину и суптилност и био је предмет многих разматрања. Сестра Гаврила објашњава да је „оцу Софронију требало неколико година да доврши ову икону да пронађе одговарајући израз за свог свеца заштитника: орловски, свевидећи поглед, који одговара епископу и пастиру цркве.“ 55]
„У икони Богородице покушао сам да искажем њену духовну лепоту. Када је човек погледа, она привлачи и никако не одбија. Она је строга, али постоји и велика благост.“[57]
Свети Софроније Атонски
Ова икона је насликана за камин у радној соби Старе парохије, са прорачунатим изобличењем да би се видела са пулта насупрот. Фотографија изнад је снимљена из благо косог угла и тако изгледа онако како би требало да се види. Интензивни погледи фигура и суптилна, пригушена боја наглашавају трезвен, монашки квалитет иконе.
Дизајн:[58]
Последњи део књиге наглашава низ дизајнерских пројеката Светог Софронија. Имао је велико интересовање и посвећивао је педантну пажњу сваком аспекту процеса дизајна, пажљиво планирајући сваки „сваки детаљ, не само икона и мурала, већ и слова, радова од кованог гвожђа, везова и шара. У свим случајевима, детаљ је морао да се уклопи у целину.“[59]
„Нацртати лепо слово је тешко, потребно је много рада.“[61]
Свети Софроније Атонски
Свети Софроније је створио ове блокове слова док је састављао текст и уређивао изглед и припрему штампе за своју књигу Старец Силуан у Паризу 1952. Ово је било прво руско издање књиге. Такође је креирао делове украсног обрасца, од којих се један може видети на левој страни фотографије. Он је сам дизајнирао и вероватно изрезбарио или урезао блокове слова, стварајући слова и орнамент који су богато детаљни и хармонични, а опет трезвени. Свети Софроније је привремено напустио Свету Гору ради штампања речи свог вољеног старца, пошто је Париз имао потребну опрему и инфраструктуру за такав задатак. Међутим, услед интензитета рада и година најстрожег подвижништва, посебно током целог рата, тешко се разболео и захтевао је тешку операцију због чега је неколико година био на опоравку и није могао да се врати на Свету Гору. Постепено су се ученици окупљали око светог старца и то је на крају довело до жеље за сопственим манастиром. Промисао Господњи је значио да се манастир оснује у Есексу, у Енглеској, где су се преселили 1959. године. Управо на овој новој локацији почиње изнова да цвета уметнички рад Светог Софронија.
По доласку у нови манастир 1959. године, први већи задатак био је да се у Старој парохији направи капела посвећена Светом Јовану Крститељу. Овај сићушни драгуљ од капеле креиран је са великом пажњом, а пажња је посвећена сваком детаљу. Изнад је тепих који је дизајнирао Свети Софроније за Царске двери капеле. Има динамичан дизајн који показује ка Светој трпези у олтарском делу и „илуструје место састанка који се одвија на Царским дверима.“[63] Извезли су га чланови његове монашке заједнице вуном светлозелене боје жада, жутог окера и церулеана на беж. Касније је дизајнирао неколико других тепиха, укључујући један у капели Светог Силуана, који су такође извезли чланови заједнице.
Горњи пример показује приступ Светог Софронија дизајну слова за његове иконе, у овом случају Светог Софронија патријарха јерусалимског. Посветивши много времена композицији, изгледу и стилизацији слова, рекао је да „натпис треба да буде тек читљив, да захтева мало труда да се прочита како би се могао запамтити, за разлику од реклама које се читају несвесно, аутоматски.“[65] ] Овде се тестирају потенцијалне конфигурације дизајна за сваку реч – Софроније, Патријарх, Јерусалим.
Свети Софроније је 1969. године дизајнирао Ставропигијски крст, знак манастира. Сестра Гаврила пише да је „овај крст, симбол манастира, дизајнирао отац Софроније, а израдио га је уметник ковач у близини манастира Манасија у Србији. Представља Христа, крст који стоји на земљи, глобусу, са ногама положеним на тачну локацију Јерусалима. Ово треба да симболизује Христа који је освојио свет, како материјални, глобус, тако и оно што је нематеријално, духовно, представљено сферама и преврнутим луковима око света.”[67]
Фусноте:
[29] Sr Gabriela, Painting as Prayer, p. 76 and p. 130.
[30] Ibid. p. 185.
[31] Ibid. p. 181.
[32] Ibid. pp. 78-9.
[33] Ibid. p. 83.
[34] Ibid. p. 188.
[35] Ibid. p. 188.
[36] Ibid. pp.90-1.
[37] Ibid. pp.99.
[38] Ibid. p. 188.
[39] Ibid. pp. 102-3.
[40] Ibid. p. 105.
[41] Ibid. p. 188.
[42] Ibid. p. 189.
[43] Ibid. p. 188.
[44] Ibid. pp. 112-3.
[45] Ibid. p. 189.
[46] Ibid. pp. 126-7.
[47] Ibid. p. 190.
[48] Ibid. pp. 130–51.
[49] Ibid. p. 17, quotation from Saint Sophrony.
[50] Ibid. p. 6
[51] Ibid. p. 179-80.
[52] Ibid. p. 132.
[53] Ibid. p. 7, quotation from Saint Sophrony.
[54] Ibid. p. 140-1.
[55] Ibid. p. 190.
[56] Ibid. p. 146.
[57] Ibid. p. 190.
[58] Ibid. pp. 152–75.
[59] Ibid. p. 153.
[60] Ibid. p. 162.
[61] Ibid. p. 191.
[62] Ibid. p. 172.
[63] Ibid. p. 191.
[64] Ibid. p. 159.
[65] Ibid. p. 191, quotation from Saint Sophrony.
[66] Ibid. p. 170.
[67] Ibid. p. 191.
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/painting-as-prayer-the-art-of-a-sophrony-sakharov/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 10.05.2022.
