Волела је море, те бистре сузе које су се обавијале око ње. Волела је мирис соли, четинаре уз обалу. Неку малу увалу, пуну облутака, који су се пресијавали на сунцу и играли свој враголасти плес у разним бојама.
Волела је да слуша Тишину а у њој скакутање краба, грактање галебова у љубавном зову, праћкање риба и цврчка у време парења,да привуче женку, и тада најлепше пева..
Шкрипа камена натера је да отвори очи.
– Било би добро да се склоните са тог сунца. Није здраво у ово доба дана.
Зачкиљила је својим очима и угледа, постаријег мушкарца, плавих очију, исто као море испред ње и једва приметан осмех, који се заувек памти.
Не, није га се преплашила нити га послушала.
Гледала је за њим, размишљајући, ко је, одакле се ту створи, док се не изгуби некако, између цветних кућа и разног мирисног растиња.
Када је хоризонт утонуо у злаћану боју, дрвеће се окити тим бљеском, дивећи се том призору, тешка срца устаде и крену.
Ни сама није знала куда ће. Била је сама, без икаквог смештаја.
Ногу пред ногу, пут је нанесе у брда. Било је ту нечег магичног за њу. Модра брда, камени сухозидови на које је већ одавно пала зеленкаста патина, као теписи од маховине. Окрену се око себе и… нигде никога. Само је хук сове проламала ноћ и по нека преплашена веверица која је скакала с гране на грану.
Испред старе рушевине где су некада давно вероватно стоку чували и која се једва видела од макије, закржљалих маслина, беше ту и огромна смоква.
Застаде. Опет погледа по околини. Тишина. Нигде никога, чак се не чује ни пуцкетање сувих гранчица.
Убрала је смокве, онако сласне, колико је могла да поједе и по неку црну купину, да утоли жеђ.
Омамљена, што од сунца, умора а и од мириса модре шуме, завуче се у ту рушевина, којом је била одушевљена. Волела је те мале камене кућице, што су старином одисале.
Упалила је шибицу и пажљиво разгледала по њој. Камен на камен. Сваки је нежно дотакла својим длановима и као да су је враћали у живот већ ионако истрошен. Била је то кућица какве је у сновима виђала.
Склупча се у једном ћошку на, вероватно, заборављеној крпари и заспа у трену.
После пар дана, пастири је нађоше у истом положају у коме је и заспала, са блаженим осмехом на бледом лицу и две мале крваве рупице, од змијског уједа.
Умрла је срећна, сањајући свој камени „дворац“, испред кога цвета камено цвеће за вечнаја памјат свих оних који туда пролазише.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
