Kазна вешањем у кавезу осмишљена је у средњем веку, али је највише практикована у Енглеској током 17. и прве половине 18. века.
ТОKОМ ИСТОРИЈЕ, ПОЧИНИОЦИ ЗЛОЧИНА су кажњавани на различите и неретко веома сурове начине, који су посматрано из угла савременог човека, несхватљиви. Једна од тих сурових казни била је и јавно излагање, некад преминулог, некад још увек живог, тела у кавезу.
Смрад који је допирао из ових кавеза, бележе хроничари, био толико неподношљив, да су уједно били кажњени и они који су живели у близини, који су морали да држе затворене прозоре како им ветар не би доносио непријатан мирис у дом.
Вешање у кавезима је подразумевало затварање криминалаца у гвоздени кавез, често премален, који би затим био окачен да виси на зиду неке од јавних грађевина или о дрвену конструкцију. Било је то упозорење свакоме ко би се усудио да пркоси закону. У већини случајева, криминалци су погубљени пре него што би их ставили у кавез, међутим, бројни су и случајеви када су криминалци затварани и качени живи, а онда остављени да умру у мукама, од глади, жеђи и изложени временским приликама. Неретко су их пролазници гађали различитим предметима.
Историја вешања у кавезима
Иако је ова врста казне настала још у средњем веку, највећа популарност забележена је у Енглеској током 17. и прве половине 18. века. Метода, мада и даље практикована, мање је почела да се користи када је 1752. године ступио на снагу закон у ком је писало да тела осуђених убица морају бити јавно сецирана.
Извори из 17. и 18. века наводе да су жртве у Енглеској готово по правилу били мушкарци, јер су женски лешеви били веома тражени од стране хирурга и анатома који су их сецирали.
Историчари наводе да, без обзира што је у питању била веома „смрдљива пракса“, излагање злочинаца сматрало се важним догађајем. Гомиле усхићених људи окупљале су се како би присуствовале чину вешања.
И док је присуствовање вешању леша многима била забава, живот у близини једног од њих био је веома непријатан. Поред несносног смрада који се ширио, ови кавези су плашили људе шкрипом и језивим звекетом, јер су се због ветра љуљали и ударали о конструкцију или о зид.
Иако би свако помислио да је након неког времена кавез са остацима преминулог био уклоњен, историјски извори кажу супротно. Становници околних места ове призоре и смрад морали трпели су и по неколико година. Леш им се распадао пред очима до последњег дела процеса, када долазе бубе и птице.
Онима који би и пожелели да склоне ове кавезе, власт је отежала изведбу плана јер су лешеви качени на висину од 10 метара. Забележен је и случај када су челници једног града наредили закуцавање преко 12.000 ексера како би додатно ојачали конструкцију и на тај начин спречили скидање или падање кавеза.
Истраживачи такође наводе да су облик и дизајн кавеза често варирали, у почетку јер ковачи нису имали искуства у прављењу кавеза који су били веома скупи за израду, а касније јер су их правили у односу на величину тела осуђеника.
Варварски чин
Временом је све више људи, свих друштвених слојева имало примедбе на практиковање ове казне. Многи су описивали везање у кавезу као варварски чин. Иако ретко, казна се у појединим срединама примењивала све до Првог светског рата.
Упркос бројним примедбама, невољама које је изазивала људима који су живели у околини, али и чињеници колико их је било тешко и скупо направити – власти су инсистирале на спровођењу овог облика погубљења или јавног излагања леша.
Оновремене власти су веровале да казна мора да буде што окрутнија како би потенцијални злочинци схватили да им се злочин не исплати. Они су на овај начин једнако кажњавали и убиства, али и мање озбиљне злочине.
Ипак, подаци показују ова ужасна пракса није зауставила криминал нити натерала да се број почињених злодела смањи, што научници данас и наводе као један од могућих разлога зашто је ова пракса и формално укинута. Иако је вешање и излагање у кавезима данас ствар прошлости, остаци те праксе могу се наћи широм Енглеске, а многа места су добила име по криминалцима који су некада висили у њима.
