СКРИВЕНИ ДРАГУЉ ЗЛАТИБОРА – МАНАСТИР ДУБРАВА

Смештен на јужним падинама Златибора, скривен од погледа, међу столетним стаблима, обитава средњовековни манастир Дубрава. Тајне које крије ово свето место у дубоком кањону реке Увац са свих страна је опасано неприступачним, шумовитим пределима.

Пут до манастира је само једним делом асфалтиран док је деоница од Ђуровића гробља до манастира , макадам који није лако савладати. Но, како вели наш народ, без Бога ни преко прага, а са Богом све је могуће!

Више од три века је ова порушена богомоља слушала само цвркут птица, хук ветрова и реке. Потом се светогорском јеремонаху Данилу Плашићу на тајанствен начин открило постојање древне светиње. Током три године сневао је затрпан манастир и његове живописне фреске. Такође у једном од тих ноћних похода овим простору, покојни Патријарх Герман га је благословио, и прећутно му поверио задатак да пронађе и обнови ову српску задужбину. Следећи знаке из својих сновиђења, Отац Данило га је у јулу месецу 2001. године открио и започео његову обнову. Мештани који су били на испомоћи пронашли су у олтару цркве скривницу новца у вредности од око 260 млетачких златника из 16. века. Од ових средстава је обновљена стара једнобродна црква посвећена Светом Великомученику Пантелејмону, а поред ње је подигнута већа црква посвећена Светом Василију Острошком.

Новац за изградњу новог храма највећим делом је приложила породица Горана Стојановића из Добоја који је тада живео у Америци. Прича се да су због овог доброчинства, од Бога помиловани, добивши сина и кћерку после двадесет година брака. Неизмеран допринос пружила је и породица Добривоја Кнежевића са Златибора који су даноноћно изгарали на подизању овог духовног стецишта. Но, највећу снагу и вољу за рад исијавао је отац. Остаће вечно упамћен подвиг овог скромног боготражитеља који је три хладне зиме провео без огрева, струје и воде у брвнарици коју су му мештани дали на коришћење. Само златиборска забит и тишина сведоче о вери и снази овог светог човека.

Долазак у ове пределе, памтим по доласку пре свега у манастир Увац, а касније у манастир Дубраву. Ступајући у манастир и упознајући духовну атмосферу, налазећи себе и своје духовне недостатке, није ми било тешко да делам јер нисам мислио на тежину, већ на сазнање духовног живота. И на Светој Гори и овде како време пролази све више сагледам своје недостатке – каже отац Данило.
Многи кажу да подсећате на Оца Тадеја, јесте ли имали прилике да га сретнете?
-Нисам га срео јер сам био на Светој Гори. Ваља знати да је Бог устројио људе да личе једни на друге физички, а ако се потруде и пораде на себи духовно онда су у заједници.

Ово је савет савременом човеку?

-Свакако. Савремени свет изоставља духовну страну. Не познаје сам себе. Када би упознали сами себе, да упознају ко су, шта су, које духовне запосвести треба да испуњавају онда не би ни грешили. Пре свега, важно је упознати свето Јеванђеље, своје сопствене снаге, срце, ум, и онда ће увидети да не треба да ићи за таштином овога света.

Како изгледа један манастирски дан?

-То све зависи онога који обитава у манастиру. Ако сте у свету живели религиозно, онда лакше пролазите кроз манастирски живот, а ако не познајете у свету смисао хришћанског живота, онда не можете бити ни у манастиру како треба.

Каква је матрица духовног успеха?

-Једноставна. Најпре покајање, па исповест, пост и на крају молитва. Ту је све…

Дакле најпре разрачунавање са самим собом?

-То је неминовно. Морамо знати шта нас је изнутра соколило, односно шта нас је у унутрашњости окупирало. Ако је превага на материјалној страни, којој данас многи теже, онда се ту губи животно време и искушења су све већа.

О томе када је тачно манастир саграђен нема поузданих писаних информација. Постоје писана сведочења да је манастир Дубрава припадао манастиру Прибојска Бања, па се на основу тога претпоставља да је подигнут током 13. века. У неким списима помињу се рушевине манастира Дубраве 1853. године, а претпоставља се да су га Турци опљачкали и спалили до темеља истовремено када и манастире Прибојску Бању и Увац.

Манастир Дубрава је иначе женски манастир у коме вредно сестринство, на челу са игуманијом мати Теодором Чембић свакодневно ревнује и дочекује поклонике из свих крајева света.

Мати Теодора је пре монашења била правник, менаџер и православни новинар. Каже да је од тренутка када је схватила да су земаљски закони недоречени, и да право и правда „не иду под руку“ одлучила да се осами и окрене духовном. Монашки живот јој је донео страхопоштовање и спознају да је дух изнад материје а воља Божија изнад свега.

-Од првог дана мог доласка у ову светињу носим крајње позитивне утиске. Имам дивну сарадњу са људима који долазе у ову светињу. Отац Данило живи предано, јеванђељским животом. Од њега се више може научити посматрајући га како примењује на делу оно што ми читамо у Светом писму. Наш дан не почиње богослужењем већ молитвеним животом у келији . Свако од нас по благослову духовника има своје лично келијино правило , које обавља у својој келији. Сходно величини тог правила у сатима пре богослужења обављамо своје личне молитве. Након тога смо у светињи на богослужењу, па на послушањима и наново на заједничким и личним молитвама.. – објашњава мати Теодора.

Како изгледа живот у пустињи, у којој једно време није било струје и воде?

-Лакше него што људи замишљају. Савремени свет је свој живот искомпликовао комфором, а ми смо га поједноставили стављајући акценат на суштину. И не осећамо се мање срећним. Овде имамо много више! Човек се осећа срећније и испуњеније него у свету у коме је имао “све”. Свети Владика Николај каже: “ Богат је онај ко има Бога у себи, а образован је онај ко има образа, а не онај ко има титуле и дипломе…“ и то треба да имамо на уму.

Је ли тешко зимовати зиме на Златибору?

-Лако није, а Господ није ни рекао да ћемо лако стићи у Царство небеско. Зиме се разликују свака на свој начин. Нека има превише снега, у некој смо оковани ледом, у некој месецима одсечени од света. Наш манастир се гради и обнавља током године, а поред тога имамо многа послушања. Зиму користимо за рад на души и на свом духовном животу. Господ зна колико можемо да издржимо и не преоптерети нас преко тога, а у Светом писму је рекао: „Не бој се, само веруј.” И ми верујемо и уверили смо се свих ових година да нас неће оставити без неопходног. Немамо много, али имамо довољно. У осталом монаштво се заветује на сиромаштву.

Где савремени свет највише греши?

-Немају осећај, а ни знање шта је све грех. Удаљили су се од Бога, а на прво место нажалост су ставили периферне и привремене ствари (положај, материјализам, сујету, гордост), заборављајући да смо на свет дошли без ичега и да ћемо тако отићи! Пред Господа стаћемо само својим добрим делима. Мислим да људи не верују у живот после смрти, тако се и понашају, као да се све завршава овде . Живећи пребрзо и јурећи за новцем, положајом и славом, комфором заборављамо на своје ближње, чак и на своју породицу – малу цркву, а да не причамо на људе око себе и тиме не поштујемо основну и најважнију заповест Божију:”Љуби ближње своје, као самога себе !!!“ Творац нам је открио у првој посланици Коринћанима да ако језике човечије и анђеоске говоримо и ако имамо сво знање, а љубави немамо, онда нам ништа није на корист. Дао нам је слободу избора да живимо како хоћемо. Он нас ни на шта не приморава, него у Светом писму каже: “Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и крене….” Оно што је сигурно, а то је да ћемо сви једнога дана на Страшном суду, дати одговор како смо дату нам слободу користили према заповестима Божијим, а њих је само десет.

Можете ли нам нешто више рећи о покајању?

-Господ нас чека да се покајемо, да исправимо свој живот од тих заблуда, али како ствари стоје свет иде у потпуно другом правцу, супротном од Бога. Све чешће савремени духовници позивају човечанство на покајање, јер су знаци последњих времена све видљивији. Господ је дуготрпељив и дугомилостив и чека на нас да му отворимо врата свога срца.

Како Ви видите оца Данила?

-Отац Данило је јако необичан и занимљив духовник. Од њега се више може научити посматрајући га како примењује на делу оно што ми читамо у Светом писму. Са собом носи бројне тајне, али с обзиром да је светогорски монах и да је чак један део свог светогорског живота провео у најсуровијим условима у Карулљи, научен је да ћути, да пази на себе, да следи вољу Божију и живи предано јеванђељским животом. Без обзира на своје године доста је радан, вредан и има градитељски дух. Целодневно помаже људима који долазе за поуку и молитве. Ако ме Господ, с обзиром на бројне обавезе и послушања која имам, благослови једног дана ћу забележити неке очеве поуке и чуда која су се дешавала свих ових година међу верујућим људима и међу нашом обитељи. Отац што каже и посаветује то се потврди на делу.

Која је то порука свим нашим читаоцима?

-Да се пробудимо, освестимо, покајемо, окренемо Господу као једином сигурном пријатељу који нас никада неће изневерити. И да му узвратимо љубављу кроз своје ближње, јер је он дао свој живот за све нас, како би нам подарио шансу за живот вечни.

После занимљивог разговора наши домаћини су нас упутили на извор повећен Св. Петки који се налази испод манастирског комплекса и изнад кањона реке Увац где је по речима мештана виђена ова светитељка.

Опијени лепотом овог крајолика и ношени дирљивим утисцима напустили смо ову духовну оазу, чудесног оца Данила и његово сетринство. И наравно пожелели да се вратимо опет…

Текст: Немања Ковачевић
Фотографија: Игор Ђорђевић