Рекао, дакле, Јунг, а ја се слажем, да наша свест никада није потпуна, „тотална“. Да јесте, ми бисмо свакога тренутка били свесни, од почетка до краја, свих збивања у нама, подсвесних, предсвесних, свих асоцијација, примисли, свега онога што чини разлоге зашто нешто мислимо или чинимо. Имали би свеобухватан одговор на питања ко смо, зашто смо ту и где идемо. Чињеница је да то није тако, већ да је један део стално осветљен, тзв „Ја свест“ и то је оно са чиме ми идентификујемо целину. Међутим, постоје многи други делови који су у полумраку или мраку, места која повремено светле, као лампице или „светиљке“ у даљини. Или другачије, као да је наша „Ја свест“ велико сунчано острво окружено многим малим острвцима где постепено, понекад или никад не „свањава“. На тим местима можемо потражити одговоре на многа питања које већина нас бар имплицитно поставља, или преиспитати, прорадити, утврдити своје ставове на критичнијој основи.
Нека од ових острва су позната већини, имају и своја имена, нека опет остају вечита тајна за многе и тек су ретки у прилици да их посете. Мени су занимљива четири, са којима сте сигурно и ви фамилијарни и то су: острво Разума, острво Филозофа, оство Верника и острво Знакова. Остала смо само чули да постоје и односе се на парапсихолошке способности типа телекинезе, телепатије, разних биоенергетских сила и с, свега онога што се крије у непознатим пределима нашег мозга. Обзиром да су ова последња врло егзотична, остављам их посебнима, а ја бих овде посветио пажњу опште познатим, нама, обичним смртницима, доступним. Нажалост, доступност и коришћење не иду увек руку под руку, па ја зато и имам шта да вам причам. У супротном, да смо сви редовни хабитанти ових острва, ово што следи не би имало смисла. (…)
Главно или прво острво наше свести бисмо могли назвати и острво емоција или страсти, али би то имлицирало да се на другим острвима не осећа, што не би било тачно. Емоцијама су мање или више прожета сва подручја свести. Овде је то само примарна одредница, па да не буде забуне остајемо на називу Главно. А пошто је главно, некако је логично да је и највеће. Ту проводимо највише времена. Динамично је, ту се доживљава, осећа интензивно, радује, бесни, тугује, то је главна позорница нашег живота. (…)
Најближе претходном је острво Разума. Ви, наравно, знате шта је то разум? .. Или жаргонски здрав разум, мада је та синтагма дискутабилна, пошто се ум, не разум, одређује по типу здрав- нездрав – „болесног ума“, „сишао с ума“ и сл. Кант разум одређује као моћ правила (мишљења) и просуђивања, док је ум способност свеобухватног закључивања, па тиме и право место где се могу стварати заблуде, тј. почетна тачка на евентуалном путу патологије. Разум и разумно везујемо за правилно суђење или разборитост, адекватно повезивање узрока и последице, о чему ћу оворити више о поглављу о истини и стварности. Овде ми је битно да верујем да знате шта се под разумним начином мишљења подразумева у свакодневном животу, иако нисам сигуран да бисте ми то лако могли дефинисати када бих вас питао? Рецимо да је разумно размишљање, поимање и просуђивање оно које се одвија по рационалним, значи логичним и реалним принципима. Усвајањем ова два принципа резултира дугорочно најбољим скором, па се може рећи да је одлика разумног размишљања и добробит на дуже стазе. Са тог места се чује повремено оно што зовемо „глас разума“, код већине људи неомиљен јер увек указује на прави пут, прихвата реалност, подсећа на ранија искуства, буди опрезност, претпоставља кривицу за непоромишљеност, гњави са правим ведностима, и свашта још. Ма све саме глупости, ко би га таквог још и волео, сложићете се да је довољно штао га трпимо. Извесно је да смо ипак довољно често посетиоци овог острва, за разлику од оних које следе.
Психијатар др Милан Милић, Острва свести
