Аархеолошка истражива говоре да је постојало оружје карактеристично за српске војнике – мачеви са „с“ накрсницама.

Од давнина били су симбол снаге, поноса и богатства – за мачеве се чак и казивало да „истичу чисто срце војника, а потиру грешног нападача”. Kолико су се људи заиста везивали за њих говори и то да су се чак и битке водиле око наследства ових оштрица с колена на колено. Стари Римљани су територије освајали спатама и гладијусима, Јапанци већ неколико хиљада година посматрају катане као светиње, Арапи су сабљама димискијама скидали главе противницима, Французи флоретама изазивали супарнике на двобој. А, да ли се ико запитао чиме су се наши преци бранили од Турака?

На ова и још многа питања о сјајним оштрицама одговорио је археолог Марко Алексић у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи“ објављеној на енглеском језику, представљеној на српском тржишту. Први пут у једном издању истакнута су налазишта мачева са Балканског полуострва, као и свих земаља бивше Југославије и Панонске низије. По обиму, са више од 400 прикупљених сечива, овај приручник за светску научну јавност представља једну од најширих збирки о типовима средњовековних мачева уопште. За српску културу ова књига је значајна и зато што су у њој прикупљени сви данас познати налази мачева са територије некадашње Србије, што открива нови модел мача – српски ков, али и због тога што поседује евиденцију у којим се музејима они данас чувају.

Из старих записа може се закључити да су ратници на територији Балкана некада руковали са „скијавонама“, што у преводу значи словенски мач. Међутим, тада су Словени углавном поистовећивани са Србима па око тога постоје многе недоумице“, прича Марко Алексић

Новија археолошка истражива говоре да је постојало оружје карактеристично за српске војнике – мачеви са „с“ накрсницама – делом између рукохвата и сечива, који заправо штити руку од сечива противника. Подсећајући на велике историјске битке и бежање народа пред страшном судбином рата, Алексић је закључио да су налазишта ових мачева са особеном „с“ ознаком углавном утврђена у државама којима је непосредно претила најезда Турака.

Мишљења научника око проналаска српских мачева ипак су подељена – неки тврде да су их Срби увозили, док су неки убеђени да су их некадашњи војници ковали. Ниједна теорија није сто одсто утврђена, додаје Алексић, јер увек постоји зрно сумње пошто је веома тешко проверити многобројне историјске податке и утврдити њихову веродостојност.

Једно је сигурно, необична накрсница, карактеристична за наше поднебље, потпуно се уклапа са сечивом криве турске сабље – килиџа. Давно је утврђено да изглед овог дела сечива није био само естетски, већ да је имао и употребну намену. У поређењу са турским килиџом, мачеви су били много тежи. Да би савладао противника, наш војник морао би да поседује изузетну вештину и брзину у борби.

„У време ратова, многи борци нису били склони окретности и војничкој каријери па су довитљиви Срби осмислили накрсницу која на неки начин успорава турску коњицу. Улога накрснице била је хватање и заробљавање противниковог оружја на тренутак како би наш витез срушио противника са коња и задао ударац“, објашњава страствени археолог којем је студија о мачевима од дипломског рада прерасла у животну страст.

Да ледено сечиво после боја постаје најближи саборац, и сељаку који само чека да се врати својој породици и великом војсковођи који је забележио још једну битку у низу, сведоче и бројне епске песме и митови. Блискост ратника и његовог оружја огледала се и у томе да су мачеви једино борбено средство којем је давано лично име. Сви се вероватно сећамо чувеног Екскалибура, чију оштрицу је из камена могао извадити само Артур, краљевић чистог срца, или Хнеитира, који игра поред кревета старог краља Олафа.

Мада их сматрају једним од најважнијих изума за човечанство, мало ко зна чије су их руке калиле.

„Најпознатија радионица која је производила Франачке спате била је она која је стављала на своје мачеве ознаке Улфберхт. Kод нас, средњовековни списи из унутрашњости Србије у неколико наврата помињу мачара Богдана у селу Чабић на Kосову као и још неколико старих ковача из Призрена, тадашње престонице Србије, иако је просторима наше територије било на хиљаде мачева и вештих руку мајстора“, прича Алексић и закључује да његову љубав према дугим оштрицама деле многи без обзира на то што смо далеко од времена витезова и Kрсташких ратова. Поменимо само Џедаје, Господаре прстенова, Летописе Нарније, Харија Потера, Индијану Џонса..

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име