Човек је „биће дана“ и ослања се највише на чуло вида. Ноћу је у великој мери ограничен што је представљало проблем у прошлости када није било струје и јавног осветљења. Свака ноћна активност напољу стварала му је нелагоду, па и страх. А посебно „бића ноћи“ која се добро сналазе по мраку захваљујући адаптацији чула слуха и која спретно и нечујно лете и лове.
Самим тим страх људи од животиње која је од њега супериорнија ноћу је на неки начин и објашњив. Kада се томе придода да га та животиња својим кликтајем, звуком „чо-век, чо-век“ призива ноћу као да „тражи његову душу“, проради сујеверје и тако човек постаје непријатељ животиња.
А заправо ова животиња је велики пријатељ човека, погледајте и због чега:
Nacionalna geografija
