Грех је показатељ наше свесности о одвојености од Бога, одвојености од живота – он је мера нашег свесног препознавања смрти.
А само кроз свесно искуство смрти, човек може да се приближи откровењу живота, могућности васкрсења са Христом..
Тако грех постаје почетна тачка покајања, μετάνοια-е..
Ове реч на грчком значи «промена ума; преумљење», другим речима, промена читавог човековог усмерења – у његовом егзистенцијалном становишту, не просто у његовом понашању..
Покајање је препознавање да је човекова самодовољност неподесна; то је потрага за животом који се остварује у личном односу са Богом, жеђ за личном заједницом са Њим…
Преображај греха у покајање, егзистенцијалног промашаја у пуноћу живота – јесте права срж «Јеванђеља» Цркве, њена добра вест.
А та вест није просто обећање, већ прави догађај историјског тела; то је тело Цркве, Тело Христово.
Црква прихвата човекову природу, пропадљиву природу, грех и смрт и доводи је у живот. Још једном јој даје могућност да постане ипостас вечног живота учешћем у животу Божијем.
Христово усвајање људске природе је догађај који доводи Цркву у биће.
Оно што је Црква усвојила јесмо сви ми, који чинимо тело Цркве, обремењени, као што јесмо, нашим свакодневним неуспесима: Христос нас је показао учесницима у Свом животу, у Његовом сопственом начину постојања.
Последице наше прародитељске побуне су поништене оног тенутка када је природа, која је постала егзистенцијално аутономна, ипостасно сједињена са Богом.
С ове тачке, тамо је, унутар граница наше раздељене природе, Личност та која устројава ипостас живота – Личност Христова. И та Личност постаје основа око које се «расејана деца Божија сабиру у једно», тако да раније аутономне индивидуе творе међусобну личну свезу и љубав.
Учешће у богочовечанском Телу Христовом, у егзистенцијалном јединству заједнице светих, није осигурано индивидуалним заслугама и објективно препознатим «врлинама» индивидуе: осигурано је покајањем,, новим стремљењем ка веровању у Бога – када, кроз Цркву, хришћанин поверава Христу сав живот свој, онако неуспешан и грешан какав је.
Покајање не значи једноставно «побољшање» или чак «савршенство» индивидуалног понашања и индивидуалног психолошког осећаја или снагу индивидуалне воље. Све ово може да се постигне, а да човек и даље остане заробљеник своје аутономне индивидуалности, неспособан да воли или да учествује у заједници љубави која је истинити живот.
Покајање јесте промена нашег начина постојања: човек престаје да верује својој сопственој индивидуалности.
Он схвата да га постојање као једне индивидуе, макар и врлинске индивидуе, не спасава од пропадљивости и смрти, од његове мучне егзистенцијалне жеље за животом.
Због тога он прибегава Цркви, где он постоји као неко ко воли и ко је вољен. Он је вољен од светих, који му дају «име» личне посебности и који га уводе у заједницу њихове љубави упркос његовој грешности. И он сам настоји да воли друге упркос њиховој грешности, да живи слободан од неопходности своје смртне природе.
Он се бори да превазиђе своје индивидуалне отпоре, своје индивидуалне жеље и аутономне пориве, не због тога да би индивидуално «побољшао себе», већ да би досегао «луду љубав» Христа и светих, што је предуслов неопходан за лични живот супротан природном опстајању.
Тако се хришћани не плаше греха психолошким страхом индивидуалне кривице, комплексом ниже вредности због индивидуалног прегрешења које умањује моралну вредност његовог индивидуалног селфа.
Он зна да га Христос, «Богородица и Свети», љубе упркос чињеници да је грешник. Христос га је заволео у његовој грешности и то «до смрти на крсту».
Он зна да је у Цркви за њега грех постао почетна тачка за окушање искуства чуда спасења Христом.
Он зна да је, чак и у «најврлинскијим» пројавама, стварност људског стања грех у целости, неуспех у целости и «промашај циља» и да је «само Христос без греха».
Он се плаши греха као умањења способности да одговори на љубав Христову.
Али, «страх» попут овог, већ представља први корак ка љубави..
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 15.09.2022.
