Данас се навршава десет година од одласка писца и сликара Моме Капора (1937-2010)

ПОПУТ митског Миде који је све што погледа претварао у злато, Момо Капор је све што напише и објави претварао у бестселер.“ Овако је Рајко Петров Ного сагледао раскошно књижевно стваралаштво омиљеног писца и свог дугогодишњег пријатеља, од чијег се одласка данас навршило десет година.

Тим поводом изашле су „Најлепше приче Моме Капора“, које је приредила његова супруга и оснивач Задужбине са његовим именом, Љиљана, а са ауторовим цртежима објавила „Књига комерц“. На представљању књиге вечерас, у 19 часова, у Свечаној сали Општине Врачар говориће: Рада Ђуричин, Вјера Мујовић, Марина Рајевић Савић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Александар Ђуричић и Љиљана Капор. Промоцију ће пратити изложба слика и цртежа која ће бити отворена до 24. марта у галерији Општине.

Моми Капору (1937-2010) у част, Пошта Србије издала је поштанске марке на којима су његови цртежи „Аутопортрет“, „Портрет Лики“, „Београд на шеширу“ и „Девојка са ружом“, чије ће представљање бити одржано данас у подне у Музеју Поште.

Објашњавајући зашто се одлучила баш за књигу прича, Љиљана Капор, за „Новости“, каже:

– Зато што је Мома мајстор кратких литерарних форми, васпитан на великим узорима као што су Чехов, Марк Твен, Саројан, О. Хенри, и зато што ова књига поклања читаоцима ишчезли, скоро заборављени живот последњих педесетак година, пун носталгије, љубави, лепоте. Био је човек ренесансних дарова, неутољиво радознало и са ретким смислом да овековечи ситнице, са ерудицијом у којој су, сем меморије, упослена сва чула којима је вребао причу, језик, атмосферу, мирисе…

У разговору за наш лист, писац Милисав Савић истиче да је своје колеге по перу замишљао на различите начине све док није упознао Капора крајем шездесетих година:

– Био је живи пример тога да писци могу бити лепи и шармантни, модерно обучени, бескрајно духовити. Показао је да се писац може одлично осећати и у Београду, и у Паризу, Њујорку, Риму. У тим градовима знао је све ресторане у којима се окупљао уметнички свет и из тих градова доносио је перје купљено у најскупљими бутицима, мада понеки пут не би одолео ни чарима бувљака. Добро се осећао у Дубровнику, пред градском кафаном, исто тако и у свом родном Билећу. Иако му, нарочито у детињству, стварност није била наклоњена, никада се с њом није свађао. Гледао је да од света и живота узме само оно најлепше, свестан да је тога најмање. На свет око себе Момо је гледао са веселе, духовите стране.

На сличан начин Капора је доживео и Драган Јовановић Данилов, који истиче да ритуална лакоћа приповедања остаје Момин трајни допринос српској књижевности:

– Момине књиге су, поред осталог, биле и остале љубавна места, сигурне куће од суровости света. А једне прилике, шетајући залеђеним ужичким улицама, Мома и ја смо додирнули онај суштински облик пријатељства – бити заједно, и узајамно се даривати, притом не изговарајући ниједну реч. Наши животи сачињени су и од оних који недостају и чији одлазак ствара у нама црне рупе. Момино и моје пријатељство родило се једноставно, из спонтане симпатије. Капор је у пријатељству ширио осећај братске једнакости и поверења. Оно што сигурно знам је да сати проведени са Момом Капором никада неће остарити.

Сагледавајући шта је Капор из своје изузетно богате и разноврсне стваралачке радионице изнедрио, песник Гојко Ђого за наш лист каже:

– За десет постхумних година Капорово дело ништа није изгубило од своје тежине на најпоузданијем кантару на коме вредност нечијег дела мере читаоци. Уверен сам да ће тако бити и наредних не само десет, него и стотину година. То је најлепши отпоздрав „лаког писца“ на тешке заблуде књижевних мерилаца.

ЗАШТИТНИК БЕОГРАДА

Поред великог броја књига, више од 50, преведених на 20 језика, које су убрзо по објављивању постајале бестселери, Капор ће можда највише остати упамћен као заштитник Београда. Највећи део његовог књижевног и новинарског опуса посвећен је српској престоници. За свако његово књижевно дело било је резервисано прво место на листи најчитанијих књига, па су се тако међу бестселерима нашли „Уна“, „Фолиранти“, „Зелена чоја Монтенегра“, „Последњи лет за Сарајево“, „Конте“, „Магија Београда“, „Путопис кроз биографију“. А сликарство је дипломирао у класи Недељка Гвозденовића и имао многобројне изложбе у Њујорку, Женеви, Бостону, Франкфурту, Лондону…

Извор: Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име