Серјожа Попов рођен је 1976. године у Новом Саду. У родном граду завршио Академију уметности, одсек графички дизајн. Изучавао иконопис при манастиру Ковиљ са циљем да предањску уметност примени у илустрацији за децу. Покреће издавачку кућу ”Дуга књига” и остварује сарадњу са другим издавачима у земљи и иностранству: ”Беседа” (Србија), ”Светигора” (Црна Гора), ”Predania” (Румунија), ”Омофор” (Бугарска), Издавачки савет Руске Православне Цркве (Русија)… Сарађује са Библијским друштвом у Србији и Русији.

Као плод сарадње настале су илустрације за децу за Стари и Нови Завет, као и неколико поп-ап књига. Илустрације за књиге ”10 заповести”, ”Преподобни игуман Сергије” и ”Преподобни игуман Сава” настале су у сарадњи са Савино-сторожевским манастиром, издавачем поменутих књига. Појављује се и као илустратор збирке песама за децу ”Где Господ живи” у издању издавачке куће Митрополије дабробосанске ”Дабар”. У сарадњи са ИК ”Беседа” из Новог Сада изашла је трилогија песама Чика Јове Змаја. У последње време сарађује са издавачком кућом ”Чувари” која је издала књигу ”Постање – повест о Цару света”. У припреми је први део петотомника ”Вероучитељ”. Осим православном илустрацијом бави се иконописом, дизајном и анимираним филмом. Ожењен супругом Златом са којом има петоро деце. Живи и ради у Сремским Карловцима.

Када си одлучио да ће уметност, кроз средњу уметничку и Академију уметности, бити твој пут и шта те привукло уметности у мери да одлучиш да ће то бити твој животни позив? 

С.П.: Од кад знам за себе, држим оловку у руци и нешто цртам, тако да ту и нема неке свесне одлуке, већ просто развијање Богом дарованог талента – оног који сваки човек добије на рођењу. Касније школовање је логичан продужетак тог развоја. Али, Бог је штедар у својим даровима, и често нас изненади кад се најмање надамо. О томе мало касније.

Верујући си човек. Да ли је твоја вера „традиционалне“ природе понета из дома или је плод твојих потрага за истином и смислом? Можеш ли да одредиш моменат кад си знао да је „то – то“ да си неповратно верујући човек? 

С.П.: Нисам понео веру из родитељског дома, на жалост, већ сам као и већина из наше генерације морао мало да се ломатам и да кроз бесциљан и бесмислен живот стигнем до “тачке пуцања”, а то је ваљда тренутак када је човек коначно спреман да отвори врата срца Христу који пред њима одавно стоји и куца. Диван је осећај када душа осети живо присуство Живога Бога, о коме до тада ништа није знала! Тај осећај Божјег присуства и јесте пробудио веру, и све ствари у животу, које су то тада биле наопако постављене, дошле су на своје место. Крштен сам у двадесет првој години у манастиру Ковиљ.

Да ли су образовање на Академији уметности и иконописачкој радионици манастира Ковиљ текли упоредо и како сматраш да је на твоју уметничку личност утицало једно, а како друго? 

С.П.: Уписавши Академију, нисам баш био начисто шта је то чиме желим да се бавим: илустровање, графички дизајн, или нешто треће. Посебно што сам прве две године студирања још био у “лудим годинама”. Крштење ме је затекло при крају друге године студија, а изучавање иконописа у манастиру Ковиљ почело је током треће године и текло упоредо са факултетом, а трајало је отприлике две године – таман до краја студирања. И то је оно што је одредило мој даљи професионални пут. Сматрам да је уметност боље учити у некој радионици или од мајстора, као што се некад радило. То посебно важи за изучавање иконописа, јер није суштина научити само технику, већ је потребно да нас неко уведе и у тајну односа са Прволиком који желимо да изобразимо.

У твојој биографији на сајту наведено је, дословце, да си :“изучавао иконопис при манастиру Ковиљ са циљем да предањску уметност примени у илустрацији за децу“. Већ тада си свесно одлучио да ће илустрације за децу бити твоје поље рада? 

С.П.: Вратио бих се сада на Божије дарове, јер то учење у манастиру Ковиљ и рад на илустрацијама за децу управо јесте дар који нисам очекивао. Иако већ крштен, нисам се нешто удубљивао у православну икону (приметио сам је у храму, али је нисам разликовао од обичне слике), све док се није појавила могућност да илуструјем једну књигу за децу са православном тематиком. Размишљао сам како да моје илустрације добију православну ноту. Добио сам благослов духовника да одем у Ковиљ и о томе питам о. Дамаскина, иконописца. Он ми рече да је немогуће да “оправославим” своје илустрације убацивањем православних елемената, већ да би ваљало да изучим иконопис и да из њега “извучем” православну илустрацију. Благословом тадашњег игумана о. Порфирија добили смо (кажем “ми”, јер нас је било неколико који смо желели да учимо) о. Дамаскина “на поклон” један дан у недељи да нас подучава иконопису, и тако је почело двогодишње откривање чудесног света православне иконе. Условно двогодишње, јер толико је било потребно времена да насликам прву икону и илустрацију, али изучавање иконописа просто нема краја. Иконопис и илустровање дечијих православних књига су од тада постале моје занимање. Радити посао који те фасцинира и очарава заиста је превелики дар од Бога.

Којих се стилских принципа у раду држиш било да је реч о илустрацијама за књиге, било да су анимирани филмови у питању? Када би смештао своју уметност у измаштани координатни систем целокупне уметности који укључује и световну и православну ликовну уметност, где би волео да она буде? 

С.П.: Мислим да је о. Дамаскин зачетник једне нове гране уметности која би се могла назвати “иконична илустрација за децу”. Наравно да су књиге и раније илустроване разним вињетама и илуминацијама, али раније нисмо имали православне књиге за децу, а кад су и почеле да се штампају, биле су илустроване класичним илустрацијама или иконама. Иконичну илустрацију замишљам као продужени простор иконе, оно што је “иза сцене”. На икони видимо освештан, преображен простор и време. Ми одрасли смо склони да стварност делимо на “секуларну – световну” и “сакралну – освештану”, а деца су ближе томе да је посматрају неподељено, онако како је и икона посматра. На икони је све осветљено (осим демона), јер сва твар је позвана да буде преображена. И зато икону (кроз иконичну илустрацију) сматрам за најподеснији начин визуелног обраћања деци. О. Дамаскин инсистира да се на иконичној илустрацији сачувају сви принципи и правила иконописа (“не измишљај нешто своје”), што не спутава машту илустратора да се размаше са идејама и бојама. Тај дијалектички моменат присутан је и у самом иконопису – имамо наизглед круте и зацементиране каноне, а опет толико разних стилова у историји иконописа.

Уметник је, углавном, појединац. Некада ствара у сарадњи са себи сродним душама. Код тебе имамо још једну врло ретку ситуацију у историји уметности. Бог је теби и Злати дао бројно потомство. Како се осећаш док ствараш заједно са својом децом, као што сте радили на филму „Престо Светог Саве“?  

С.П.: Као што рекох, Бог не штеди на својим даровима, те је поред крштења и иконописа, кроз даровану Тајну брака, мојој супрузи Злати и мени подарио и петоро деце. И бављење анимираним филмом такође је нетражени и неочекивани дар целој породици. Илустрација је форма коју обично ради један човек, али филм је дело више људи. И управо је анимирани филм поље на којем може да се уједини читава породица у заједичком креативном раду – заједно да се играју пластелином или колажом, заједно да снимају покрет, заједно да озвуче филм…

Посебно је лепо кад видиш како те деца престижу, као што је наш син Јаков претекао све нас у анимацији и прихватио је као свој животни позив. У сваком случају, време проведено са својим децом на креативном делу свакако је најбоље искориштено време, и свим породицама бих препоручио да се баве анимираним филмом са својом децом, као што је нас посетовала руска породица од које смо учили анимацију. И нисмо се покајали.

Таква дружења са децом, а посебно заједнички креативан рад, премоштавају онај јаз који је данас тако дубок између родитеља и деце, а све зато што немамо времена једни за друге.

То значајно отежава васпитање како детета, тако и нас самих (у процесу самоваспитања). Јер, деца су најбоље огледало нас самих, и што се чешће загледамо у то огледало, то ћемо јасније спознати и себе и дете, а сагледати и грешке које смо чинили и чинимо током васпитања, па ако смо довољно паметни потрудићемо се да те грешке и исправљамо. Деца не трпе неискреност и зато је боље да виде како исправљамо своје грешке, него да глумимо неки непогрешиви ауторитет који нема покриће у нашим делима.

РАЗГОВАРАО: ДАВОР САНТРАЧ

ОБЈАВЉЕНО: 17.01.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име