Лутам по првом снегу и леду,
у души цвеће процвалих снага.
Вече је плавом жижицом звезду
зажегло изнад пута ми драга.

Не знам да л’ сјај, ил’ мрак је споља?
Да ли то пева ветар ил’ пето?
Можда су место зиме на поља
лабуди пали на место свето.

Дивно си ти, о поље бело!
Греју крв моју претихе студи!
Просто бих хтео уз своје тело,
да стегнем бреза те голе груди.

О тихе шумске, дремљиве хумке!
О ти радости, пребелих њива!
Просто бих хтео да склопим руке,
да грлим врбе та бедра жива.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име