Уопоредо са никад умирућим животом Христове Цркве, у оквиру Цркве je увек живело и зло, и пред тим не треба затварати очи; треба увек знати да „рука онога који ме предаје, са Мном je за трпезом“. Свети Јован Златоусти се није плашио да препозна духовне болести своје помесне Цркве и да о њима говори. Свети Јован Кронштатски je рекао: „Ако не спознаш духа убиственог, нећеш спознати ни Духа Животворног. Само на основу директне супротстављености Добра и Зла, живота и смрти, ми јасно препознајемо и једно и друго. A сада je за Цркву такво време да je изузетно важно да хришћани имају непомућен вид, како би могли „препознати и једно и друго“.
Сасвим особено осећање непропадљивог живота обузима човека када схвати да стоји близу истинске светости Цркве. To не траје дуго, и човек у тим тренуцима и не зна поуздано – да ли се он налази у тој Светости, тј. у Светој Цркви, али на блажени трен осећа да стоји код њених пречистих зидина. Јер сав наш живот у Цркви то није наше право, него je увек Чудо и Неочекивана Радост.
Црква je тајна превладавања самотности. To превладавање самотности треба осетити потпуно реално, тако да, када стојиш у храму, ти истински прилазиш зидовима Цркве Божје тек онда када пламен љубави Божје стидљиво, али и јасно почиње да отапа лед самотности, и ти више не примећујеш оно што те je управо опасавало бодљикавом жицом: ни неверје свештеника, било да je оно стварно или je само плод твоје уобразиље, ни злобу „старица-редарки“, ни чудну радозналост двојице младића који су случајно свратили у цркву, ни трговачке разговоре код свећа. Кроз све то ти идеш ка голој души људи, ка човеку, који ћe, можда, за минут, боље од тебе чути глас Човека и Бога – Исуса Христа.
Старац архимандрит Серафим (Батјугов) je провео у за- творништву – не у манастиру, него у свету – отприлике 12 година, и то углавном у Загорску, где je и умро 19 фебруара 1942. године. У затворништво je отишао no послушању. Био je у Дивјејеву, код блажене Марије Ивановне, причао joj о свом раду у парохији (у цркви Кира и Јована у Москви), раду који ra je веома надахњивао, a она га je прекинула и казала: „Иди у затворништво“. Он je покушао још једном да изнесе неке рационалне разлоге против такве одлуке, али му je она и трећи пут казала исто. „И тада сам joj – причао ми je он -рекао: „Благословите, матушка“. У затворништву je остао до саме смрти. Тако je једна, да кажемо, обична жена, која није имала никаква јерархијска права, него само личну светост, одлучила судбу архимандрита. Уобичајена правила понашања, која се налазе на површини Цркве, у њеним дубинама некако се мењају. Сећам се да су епископи, духовна чеда обичног јеромонаха, о. Алексеја Зосимовског, правили велике метаније пред њим када би га срели. Код праведника важе другачији закони.
Старац Серафим ми јеједном приликом испричао случај из своје праксе, који говори о истој ствари. Једно време у његовом храму најстарији no чину je био епископ. Једанпут je искрсао спор о важном духовном питању. Епископ се није слагао са мишљењем о. Серафима, пa се о. Серафим нашао у великој недоумици, и није знао како да поступи. To je трајало све док iberovo мишљење није потврдио о. Нектарије Оптински, и тада je о. Серафим, као старешина, поступио супротно од мишљења епископа. Реч обичног оптинског јеромонаха je разрешила дилему. У јерархијском култу Рима то би било не замисливо. Сећам се дугих сребрних власи на плећима о. Серафима, и њега у панталонама и дугачкој плавој кошуљи са опасачем преко ibe, без подрасника; тиме смућује народ, a мене, можда, искушава:
„Ето, ви сте тако снисходљиви – каже он – не обраћајте пажњу на моју одећу“. „Баћушка – узвикујем ja сасвим искрено – зар je то уопште важно?“ Он ћути, али видим да je задовољан: значи, нема преграде између мене и његове топле бриге за мој живот, ништа спољашње то не омета. Од топлине свете душе топи се лед срца. У одређеном смислу тешко ми je бити крај старца, a у исто време, када сам с њим, буквално као да сам поново у мајчином крилу. Можда се ни деца не осећају увек лагодно у мајчином крилу. Бесконачна људска брига за свакога ко долази код њега,
или коме je потребна духовна помоћ, сједињена не више са људском, него са надљудском силом, много духовног сагледавања ето како би се приближно могло одредити у чему je чудесна привлачност сваког истинског старца. Сећам се, преписивао сам, no његовом налогу, једно његово писмо некој његовој духовној
кћерки, које je почињало овако:
„Чедо моје вољено“. И ево он, у подраснику, опасан кожним појасом, у полумантији – стоји са свима нама на молитви. Понекад закрштава некога у простору пред собом, неко своје одсутно духовно чедо. Понекад прекида чтеца и сам почиње да чита, али усред псалма или молитве одједном заћути и уздише тако дубоко да његово дисање испун.апа собу. A ми ћутимо и чекамо, знајући да управо у том часу његова молитва не ћути, него вапи ка Богу. Или бива овако: почне да чита молитву обичним гласом, одмерено, „по типику“, али му глас одједном постаје напрегнут и пригушен, очи му се испуне сузама, и то понекад траје и no неколико минута. Било нам je уобичајено да се ток молитвослов, какав je предвиђен Типиком, код њега понекад очигледно нарушава Могло je, да тако кажем, бити нелагодно молити се са њиме, као што je слабом пливачу „нелагодно“ пратити доброг пливача у дубоку воду. О. Владимир (Криволуцки) му je једном приликом изразио своју смућеност и осуду. Он je прећутао и – није се променио. A ja мислим да бисмо се ми још нслагодније осећали на апостолском богослужењу, када су обични мирјани добијали откривења, говорили непознатим језицима и пророковали. За нас je такво богослужење само предмет историјског интере- coeatba, a за свете je оно, очигледно, реална могућност. Отац Серафим се са великим поштовањем односио према Типику, сматрајући да je нарушавање Типика из дрскости или немара – погубно („изван Типика су – рече ми једанпут – ђаволске канџе“), али je он у свом богослужењу фактички улазио у неку другу епоху Цркве, која ће зацело много личити на прво- хришћанску.
Тешко je молити се без икона. Икона сабира у себи молитвену пажњу као што лупа сабира у себи расејане зраке у једну жежећу тачку. Икона je – учили су Оци – потврда реалности Христовог људског тела, и ко одбацује икону, тај не верује ни у реалност Богооваплоћено, тј. у људску природу Богочовека.
Хришћанство не умире када умре икона као историјска чињеница. Догмат о икони има вечни смисао, јер одражава вечну истину реалности очовечења Бога. Али саме иконе могу и да не постоје. Сећам се како су се људи молили у за- твору, стојећи испред голог зида. У затвору je и тешко и лако молити се. Тешко je зато што ти je у почетку цела затворска ћелија „на леђима“, и све што je многима на уму („види „богомољца““, или нешто слично), биће на уму и теби. Лако je зато што када превладаш то „мотрење“, истина je да неколико минута стојиш пред „дверима Царства“. У затвору „Господ je близу, пред дверима“. A колико то противречи ономе што се кроз векове уврежило као појам „православан“, постало ми je јасно у једној прилици. Био je тамо у затворској ћелији стари „бели“ официр, стопостотни Рус, који je својевремено ратовао код Врангела, у оклопном возу. После једне такве молитве пред голим зидом он ме упита: „Шта сте ви, секташ?“. Постало ми je јасно да je могуће молити се и без икона, ако их нема, али без смирења, тј. са осуђивањем, као, например, овај човек – није могуће.
Икона je светиња, свето подсећање на Бога. Старац Серафим (Батјугов) рекао je једном: „Још док сам служио код Кира и Јована, позове ме једна парохијанка да у њеном дому одслужим молебан. По завршетку молебана, узмем свету водицу и пођем да покропим собе и ствари у њима. Дођем до неког ормана, који ми je она отворила да бих покропио вратанца, кад ме одједном захвати неко необично узбуђење, баш као да су се преда мном отвориле двери које воде у нешто свето, свештено. Ja кропим, ништа не схватајући, само радосно трептим пред нечим. A оно – можете ли замислити! – после много година управо je у тај орман била положена, приликом затварања нашег храма, велика икона светих мученика Кира и Јована, и пребивала je тамо током многих тешких година“.
Сећам се како су почетком тридесетих година затварали и наш храм на Арбату, тамо где je сад „Дијететска продавница“. Два дана раније некако смо сазнали за то и ja дођох да се опростим. Храм je био празан, није се више служило у њему. Ходао сам и целивао иконе као живе људе. Недавно сам се тога сетио, док сам посматрао икону Спаситеља, и поново сам осетио како икона Христова одлази из света. Из света одлази лик Христа – и у буквалном, и у том „иконијском“ смислу. A то je ужасно тужно.
Човекова светост je његова облагодаћеност, испуњеност благодаћу Божјом. Ми не разумемо добро шта je то облагодаћеност и зато нема појма који би данашњој црквеној свести био даљи и загонетнији од појма светости. Реална, тј. несимволичка светост већ одавно се у цркви замењује њеним језичким ознакама -титулама. To je један од знакова окоштавања хришћанства у историји: и на Истоку и на Западу Црква болује од тешке и дуготрајне болести посветовњачења. Али ми знамо да у исто време, упркос тој болести, Црква живи као Света. Светост Цркве није само у светости Тајни, него и у реалној светости и>ених, свету можда непознатих, праведника, у љубећој вери простих срдаца. О. Николај Голупцов je упорно понављао:
„Записујте све што знате о савременим светима“.
Солоухин тражи „црне даске“ икона, да би под црнилом открио лепоту. Ми не тражимо ништа специјално, али нам Бог дарује сусрете са живим иконама -људима Божјим. Болест Цркве je у свима нама. Када искрено схватиш да и ти припадаш том болесном делу црквене заједнице, тада се ne бојиш да, заједно са великим Оцима Цркве, признаш саму чињеницу болести, и да у исто време – и то, из неког разлога, тек тада – почињеш да с радошћу у срцу осећаш непобедиву Светињу Цркве.
Митрополит Антоније (Блум) каже: „У Цркви постоји аспект славан у аспект тртичан. Убош аспект Цркве – то je свако од нас… Mу већ јесмо у Цркви, u joш смо на путу к њој“ (ЖМП 1967, бр. 9).
Једна жена je одлучила да се убије, и када je са том намером пошла у шуму, видела je неког старчића како седи на пању. „Не ваља ти то што си наумила“ – рече joj он док je пролазила. Запрепашћена, она ступи у разговор са њим, заборављјући са којим циљем je ту дошла. Разговор се окончао тиме што joj je старчић рекао: „Иди у Цркву код оца Алексеја Мечова и да те je к њему послао убоги Серафим“.
О. Алексеја сам први пут видео, чини ми се, почетком 1918. године. Био je то велики скуп московских свештеника и сви они су ми изгледали потпуно исто. И онда сам одједном питао оца: „А ко je ово?“ Угледао сам човека ниског раста који je хитро корачао и имао тако веселе и свепрозируће очи. „То je диван свештеник, он je наш духовник“ – одговорио ми je отац. Преподобног Серафима je у шуми под Москвом (у Лобни) двадесетих година видео и отац Серафим (Батјугов).
Отац Сергије (Успенски) (из „Неопалиме Купине“), причао ми je 1934-35. године о аскетском периоду свог брака као о периоду његовог пуног процвата, али и завршетка: на тлу брачног уздржања открила се дубина пријатељства између њега и жене. У ранохришћанском периоду такви бракови су били чести, али нису нестајали ни у епохи спољашњег благостањa a унутар! Бе оскудице Цркве. Тридесетих година 19. века о њима, као о постојећима у Русији, говорио je у својим писмима Георгије, Затворник Задонски, који je био духовни руководитељ многим узорним девојакама и женама. Да ли и у наше време постоје такви бракови? О. Серафим (Батјугов) je говорио да се на тај велики подвиг може кренути само no особитом благослову старца, тј. истинског духовног руководитеља.
Недавно je под Вороњежом умрла слепа монахиња Смарагда. Она je, знам то, сваког дана произносила неколико хиљада Исусових молитава. Али ne желим да причам о томе ни о њеној прозорљивости. У граду где je живела Смарагда, скитала се једна млада уличарка, убога жена, или, како су тамо говорили, просјакиња. Смарагда, која je живела у невеликој келији са још једном монахињом, примила ју je код себе. Она je код њих проживела две године и отишла, оставивши им само вашке и неред. После неког времена обе монашење иду тргом и виде ули- чарку како опет, очигледно, у потпуно безнадежном положају, без крова над главом, седи на земљи, са новорођеним детенцетом. И тада Смарагда, уздахнувши, свакако, за тишином и чистоћом своје келије, рече другој монахињи: „Дашка, није ваљда да смо нехришћани! Морамо je поново примити!“ И примили су je, наравно, са дететом.
У Јарослављу je после овог рата умро епископ Тихон, син Лава Тихомирова, члана ЦК партије Народна воља, једног од оних који су 1881. године одлучивали о судби императора Александра II. Епископ Тихон je живео у том граду последњих 15 година у затворништву, сиромаштву, у једном собичку. Из дома je излазио само једанпут у неколико година За време рата једном сам у кухињи дуго чекао да заврши своју усамљеничку молитву, како бих се видео са њим. Он je носио подвиг молитве потпуно сам.
Када je умирао, рекао je: „Одлазим кући“. Сећам се да су над сточићем, где ме je угостио чајем, стајале фотографије свих њему блиских људи и рођака, и родне куће у Загорску. По одлуци патријарха, опело над њим je обавио локални архијереј, који je огромном мноштву окупљених људи рекао: „Ето, живео сам с вама у овом граду, a нисам знао какав се светилник крије у њему“.
Можда he неко питати – зашто затворништво? Љубав према људима не негира пустињаштво, и можда je свакоме човеку потребна нека, макар малецка пустиња, ради учвршћења љубави. „Пустиња ослушкује Бога“ – каже песник -,,и звезда са звездом збори“. Ha почетку рата живео je код нас о. Влади- мир Криволуцки. По цео дан je био са људима, међу нама: мирио, расправљао се, радовао се, ужасавао се. И тек пред спавање je узимао у руке дивјејевске бројанице и став1ао покривач преко главе Очигледно je и он, на крају, одлазио у „унутарњу пустињу“.
У пустињи се бол>е види вечност, a en. Игњатије (Брјанчанинов) je говорио да треба
„пажљиво да осмотримо вечностпре него што ступимо у њене бескрајне области.
