У једном селу праведна старица je на самрти умољавала кћерку да оде no свештеника, како бисе причестила… Али црква je била врло удаљена, била je цича зима, пa кћерка није одлазила. И онда, једне ноћи, умирућа рече унуци, шестогодишњојj девојчици: „Дај ми да пијем“. И ка дасу joj пружили кутлачу, зачули су појање: „Тело Христово примите“.Отац Серафим (Батјутов) je рекао: „Ако не будете имали где да се причестите, a будете осећали неодложну потребу, прочитајте цело „правило“ предвиђено да се чита пред причешће, a после тога се препустите Богу, да буде no Његовој вољи и нахођењу.
У прогонство у зирјански крај 1923. године првим паробродима одмах je упућено много епископа. С једним од њих добровољно су дошли и његов келијник-монах и још један момак од двадесетак година, који je одмах привукао нашу пажњу. Носио je подвиг ћутања: никад ни са ким и ни о чему није разговарао, a када je било неопходно, споразумевао се знацима. Он je био духовни син тог епископа, a недуго пред долазак завршио je средњу школу. Сећам се његових добрих и, као и код оца Алексеја Мечова, веселих очију. Ходао je бос, у дугачкој платненој кошуљи без појаса. Једном je преноћио код мене. Чекао сам само кад ће увече стати на дугачку, пa још, можда, уз звекет верига, као у „Детињству и дечаштву“; уместо тога, он ме знацима упита нешто, осмехну се, прекрсти и леже. A и сутрадан ме је изненадио. Седео je на сандуку код врата, и ja сам, знајући да ће он тамо седети, израније ту ставио хрпицу књига „Подвижници благочешћа XVIII и XIX века“. „Ето – помислио сам no глупости -обрадоваће се“. A oн отвори књигу, поче да чита, али je одмах за- твори и више je не узе у руке. Ми о подвигу говоримо, пишемо, читамо, a подвижници ћуте и – подвизавају се.
Један валаамски јеромонах (Спиридон) поучавао je људе у логору да у наше време, када су нарочито потребне молитве и заступништво Богородице, творе Исусову молитву у овако измењеном облику: „Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас Богородицом“. Нас који пропадамо.
Из његових разговора о молитви сећам се још да je гово- рио: „Не треба мислити да je за непрестану молитву погодна само Исусова молитва. Апостол Павле je рекао: „Сваком молитвом u прозбом молите се духом у свако време“. Тако je поучавао и eп. Теофан Затворник. Двадесетих година у једном подмосковском храму завршила се Литургија. Све je ишло уобичајеним TOKOM, И свештеник je упутио завршни благослов. После тога je стао на амвон и почео да се разодева. Наступи мучна тишина, коју он прекиде речима: „Двадесет година сам вас обмањивао и ево сада скидам ове одежде“. У гомили се зачуше узвици, граја, плач. Људи беху потресени и ожалошћени: „Зашто je онда уопште и данас служио?“ Питање je како би се све окончало да се изненада на амвон не none један момак и рече: „Што се узбуђујете и што плачете? Па тога je увек било. Сетиге се да je и на Тајној Вечери седео Јуда“. И ове речи, које су
подсетиле на постојање тамног двојника Цркве у историји, некако су успеле да многе успокоје и да им нешто објасне. Но, присуствујући Вечери, Јуда није нарушио Тајанство.
Ове речи много објашњавају, али не отклањају од нас ни тугу ни страх. Један подмосковски протојереј ми je причао: „Служим литургију. Десно од мене су двојица свештеника који сада више не служе, један од њих je старешина цркве; лево -ђакон са чланом црквене управе. Десно се прича неки виц; лево – спор о поправци цркве. Приближило се „Тебе појем“, и ja не издржах: „Оци! Хајде престаните, не могу тако да служим!
Могли бисмо навести широко распрострањене тешке чињенице – или јавног греха, или неверја, или равнодушности и формализма међу свештенством. И све то се не дешава у нека далека времена „Богословије“ Помјаловског, него управо у годинама када руководство Руске Цркве тако смело говори о њеном духовном благостању.
Напоредо са никад умирућим животом Христове Цркве, у оквиру Цркве je увек живело и зло, и пред тим не треба затварати очи; треба увек знати да „рука онога који ме предаје, са Мном je за трпезом“. Свети Јован Златоусти се није плашио да препозна духовне болести своје помесне Цркве и да о њима говори. Свети Јован Кронштатски je рекао: „Ако не спознаш духа убиственог, нећеш спознати ни Духа Животворног. Само на основу директне супротстављености Добра и Зла, живота и смрти, ми јасно препознајемо и једно и друго“. A сада je за Цркву такво време да je изузетно важно да хришћани имају непомућен вид, како би могли „препознати и једно и друго .
О. Валентин Свенцицки je, с једне стране, личио на обичног мирског свештеника, a с друге био je опитни учитељ непрестане молитве. Задивљује чињеница да je још 1925. године, у центру Москве, овај човек произносио у парохијским храмовима своју пламену проповед о великом молитвеном подвигу. Он je много учинио и за општу апологију вере, али његов главни значај je у том позивању свих на непрестану молитву, на непрестано пламтење духа. „Молитва – говорио je он – подиже зидине око нашег манастира у свету“.
Он je такође, у краткој формули, разјаснио сложено питање зла унутар Цркве. „Сваки грех у Цркви – рекао je он – није грех Цркве, него против Цркве“. Отуда je јасно да црквени раскол, ако се прави због пада моралности (не говорећи о другим мотивима), јесте, пре свега, религиозна глупост, непромишљеност. Све искварено, нечисто, неправилно, што видимо у оквиру Цркве – није Црква, и да не бисмо имали додир са тиме, уопште није потребно напуштати црквену ограду; треба само у томе не учествовати. Тада ће се испунити речи: „Чистоме je све чисто“.
Црквени раскол није само глупост, него и гордост. Први значајнији раскол (монтанизам у II веку) тврдио je да откровење Светог Духа, које постоји у Цркви, није довољно, него сада ми (монтанисти) очекујемо његову пуноту. Значи, код њих није био просто дисциплинарни раскол са циљем повећања унутар црквене чистоте и дисциплине у постовима, у браку, у прихватању оних који су пали него су они одрицали и духовност Цркве, приписујући то стање само себи. У суштини, тако мисле и наши старообредници. Што се тиче моралног критеријума као повода за раскол, недопустиво je из мистичне чињенице изводити рационалистички, административни закључак: на основу некаквих спољашњих обележја раздвајати верујуће на „свете“ и „несвете“, који треба да буду одбачени. Ko види у нама наше унутар! Бе пороке: гордост, злобу, лицемер- је, неверје, хладноћу? Где je тај критеријум светости који би био тако јасан да би смо помоћу њега обави неку морално- хемијску анализу?
Само Света Црква јесте Црква, али биће Цркве je тајна која нам није потпуно откривена – наше очи не могу јасно сагледати Тело Христово. Могли бисмо рећи: да би се било у Цркви, потребно je бити у истини, у Светињи Божјој; али ко се у датом тренутку налази у њој, a ко не – ми не знамо. Зато je Господ и рекао: „Немојте чупати кукољ, дa не бисте заједно са њим почупали у пшеницу“. To треба разумети пре свега у смислу да смо сада ja и ти, или она – кукољ, a да следећег часа и ja, и ти, и она можемо постати пшеница, или, како je рекао св. Иринеј Лионски – „сам човек je узрок томе што je он понекад пшеница, a понекад кукољ“ (Против јереси, кн>. 4, гл. 4)
Девојка je ушла у цркву без мараме na глави или, немајући још појма ни о чему, стоји у храму мало укосо – и већ се на њу, попут јастребова, устремљују „типикарке“ и изгоне je из храма. Она, можда, више никад неће ући у цркву. Сећам се да ми je један свештеник причао да се атеизам његове кћерке „уобличио“ у храму, под утиском који су на њу оставиле зле старице. Изгледа да борбу с њима нико не води. Мада, чуо сам да je игуман једног манастира чак одлучио од причешћа једну такву бранитељку Типика a мрзитељку људи. „Шта мислиш, да си ти овде господарица?“ -подвикнуо joj je пред свима са амвона. -„Ниси ти, него Мајка Божја“. Још сам чуо да један мудар московски протојереј ове жене назива „православним вештицама“
Сећам се да сам 1922. године у Бутирском затвору, TOKOM уобичајене бескрајне шетње no њему, међу другим људима буквално налетео на о. Валентина (Свенцицког) и глупаво га упитао: „Куда ћете?“ Његово лице у трену чудно заблиста не- ким унутарњим сјајем, и он рече:
„К вама“. Он je био тако повучен, затворен у себе, строг и нетрпељив – повукао je нешто на свог претка, пољског кардинала. A овде се пројавио светао, тихи зрак чисто руске светости, добре и свевидеће, свепрозируће светости руских стараца. Он je ишао право к мени, к мојој души, коју je тада, засигурно, ограђивао од неког зла. Тако тамница може просветлити и осветити душу, чудесно открити у њој нешто за чиме у неко друго време човек ne би ни трагао. Читао сам проповеди о. Валентина које je изговарао у московским црквама после изласка са робије, и у њима нигде нисам видео ове зраке.
Неки млади људи, који су недавно пришли Цркви, непромишљено и лаковерно прихватају све што je у њој, a потом, примивши ударац од црквеног двојника, бивају тако страшно озлојеђени да се понекад враћају на безбожништво. Али нама je казано: „Будите мудри као змије u безазлени као голубови.
Познавао сам једног таквог младића који je у периоду својих „Великих вода“ хришћанства ноћу криомице устајао на молитву, стављајући само тада, за то кратко време, своју једину иконицу у сандук-саксију са палмом, страхујући све време да ли ће наићи, видети га и згромити отац – активни безбожник. A потом, када je наступила суша унутарњих црквених искушења, он није издржао и – отишао je.
О црквеном двојнику треба говорити од самог почетка, говорити јасно и једноставно, као што се о њему говори у Еванђељу. Знајте да двојник постоји, али иштите Христа у Цркви, иштите само Њега, зато што Црква и јесте само то – Тело Христово у Његовом човештву, само Његово Тело, и тада he вам бити дата мудрост срца да разликујете добро и зло у Цркви, да видите да Светлост (Цркве) „у тами светли и да je тама не обузима“
Они који су скоро ушли у Цркву често питају: шта да читамо за утврђење у вери? Само једна књига, „Нови Завет“, у потпуности разјашњава хришћанство; све друге – у већој или мaњoj мери. Зато све остале књиге, у којима се о хришћанству говори позитивно, не треба узимати здраво за готово. Речи Варсануфија Великог приближавају нас скоро непосредно речима апостола Павла: таква je сила духа светих Отаца. Али осим н>их, постоји мноштво других књига, са најправославнијим насловима и најбољим намерама, које хришћанство или замагљују или чак извитоперују.
„Реч Божја је жива u делатна u оштрија од двосеклог мача“ – каже апостол. Само такав мач може расећи таму и збрку у богословској и литератури блиској Цркви, и човеку прокрчити пут јасан попут зрака светлости.
Али читање Речи Божје представља подвиг, труд. Уз цигару можете читати Розанова или Тому Аквинског, пa чак можда и Владимира Соловјева, али не апостола Павла или Макарија Великог. Треба знати неколико речи о посту, које га осветљавају са разних страна. Св. Исак Сиријац каже: „Дух се неће покорити (крсту) ако му се претходно не нокори тело (подвигом, a то значи и постом). У XV веку св. Нифонт Цариградски je прорекао да ће свештенство Цркве последњих времена бити у моралном паду кроз две страсти: славољубља и стомакоугађања. Апостол Павле поучава: „Јер сте ви, браћо, на слободу по- звани; само не на слободу за угађање телу (Гал. 5,13). Један старац je рекао свом ученику, чији je пост био лишен љубави (no речима св. Максима Исповедника): „Све једи, само немој јести људе“.
Ако се пост схвати пре свега као уздржавање од нељубави, a не од чајног маслаца, онда ће он бити светао пост и његово време he бити „радосно време поста“ (Стихира на Господи возвах, вечерња уторка 2. недеље Великог Поста).
„Подај срцу моме најчистији страх Твој и души мојој савршену љубав“ (Стихира на Господи возвах, вечерња четврт- ка З. недеље Великог Поста). Не љубав je најстрашније неуздржање, преједање и опијање собом, првотно, праизворно
вредновање Духа Светог. „Преклињем вас – пише апостол – љубављу Духа“. Љубављу се супротстављамо и гордости и злоби. У вечерњој молитви ми молимо од Духа Светог -„Творца мира“, no речи св. Иринеја Лионског („Против јереси“, књ. 2, гл. 30) опроштај нарочито оних грехова који су били против љубави: „или кога укорих, или кога оклеветах у гневу своме, или ожалостих, или се разгневих, или слагах… или сиромах дође к мени и ja ra не погледах, или брата свога ожалостих, или кога осудих, или се надух… или се насмејах греху брата свога“.
