Али писати о љубави — значи писати, пре свега, о смирењу, тачније, о смирењу љубави, јер „љубав не тражи своје“, него заборавља на „своје“ и смирено га даје. Само смирење може заборављати на себе. Смирење је сама природа љубави која даје себе, која жртвује. „Да би се поставио темељ љубави, треба почети од жртве“ — тако је „светоотачки“ казао војни пилот Егзипери.
Можда је у смирењу најтеже — смирено не тражити од других да нас воле. Свакако, може се уздисати због тога („Господе, смрзавам се“) али не треба тражити, чак ни унутарње. Нама jе дата заповест да ми волимо људе, али заповест да тражимо да нас други воле — није нам нигде дата. Љубав и јесте да не тражимо ништа за себе. А када то постоји, онда се у срце, попут сунчане птице, спушта Божја љубав и све испуњава.
Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК
Srodstvopoizboru
