Године 1864-1865. беху за Достојевског временом „прелома његовог живота надвоје , како је писао у једном писму. Априла 1864. године је умрла његова прва жена, Марија Дмитријевна Исајева. У јулу исте године му је ненадано умро вољени брат и верни пријатељ Михаил. Почетком 1865. је престао да постоји његов други часопис „Епоха“. У марту-априлу 1865. године он пише А. Ј. Врангелу о смрти жене: „16-ог априла прошле године она је преминула, при здравој свести, и, опраштајући се, помињући све којима се желела последњи пут поклонити, сетила се и Вас… Кад је умрла, ја… никако не могах замислити до које мере је постало болно и пусто у мом животу кад су је засипали земљом… Похитах, сахранивши је, у Петроград, брату, једино ми је он остао, али кроз три месеца умре и он… И одједном остадох сам, и постаде ми просто страшно. Читав живот ми се одједном преломио надвоје“ (28, књ. 2: 116). је: У исто време – априла 1865. године – Н. П. Сусловој је писао „Ја завршавам живот, осећам то“ (исто, 123). А након још неколик“ месеци почео је да пише „Злочин и казну“, то јест, започео је његов нови и велики живот. И у оном истом писму Врангелу, после речи очаја има оваква реченица: „А у стварности, стално ми се чини како се ја тек спремам да живим. Смешно, зар не? „Мачја жилавост“ (исто 120). А Корвин-Круковској годину касније, 1566. „Све ми се чини да је моја потиштеност ужасна глупост. Понекад и: да је толико снаге унутра и да ми још ваља много и много проживети“ (исто, 158). О хришћанском животу Достојевског у периоду који претходи прелому мало знамо. Мало светла м излива писмо брата Михаила њему, као одговор на вест о смрти Марије Дмитријевне. „Данас добих твоје писмо с печалном Мили, добри пријатељу мој, ја све ово време, од самог на: растанка, тако много и тако често мишљах о теби… Бог јој Царство Небеско. Непријатељем њеним ни ја, нит ико од мојих није био… Зазвонили су за јутрење, ужегли уљанице, и по граду крете хука ка од звона и кочија – Христос васкрсе! Грлим те чврсто“. Три месеца након тог писма из васкршње ноћи умро је и онај ко га је писао.
Тешки ударци смрти и несрећа као да су пробудили Достојевског, дали подстицај његовом духовном животу. „Одавде – пише Страхов – започиње боља половина његовог живота“.
Године 1865. је започет „Злочин и казна“, 1868. године он пише „Идиота“, 1870. започиње роман „Зли дуси“. Средином 60-их година Достојевски, без обзира на своју још увек живу илегалност, стекао је напокон пуноћу талента, ону снагу коју је тако дуго носио у себи, као у дну шкриње. А то се десило онда када је у „Злочину и казни“ отворено проговорио о Христу. Истина, још 1864. он је зато учинио први, али потпуно неуспешан покушај. По замисли „Записа из подземља“ излаз из тог шкрипца био је у вери у Христа, али цензура је прецртала то место. У марту 1864. године он пише брату Михаилу: „Тамо где сам се ругао и као бајаги богохулио – то је пропуштено, а где сам из свега тога извео потребу вере у Христа –то је забрањено. Па зар су они, ти цензори, у завери против владе, шта ли“ (28, књ. 2: 73). Али, независно од бесмислености цензурских поступака најсветије име – наравно, промислитељски – удаљено је из те нездраве и уметнички слабе повести. Њене тачне мисли о томе да никаква разумност и никаква социјална неопходност или корисност изван живе вере у Бога неће уздржати човека од ове или оне неморалности – јавне или тајне – то су, дабоме, стално исте мисли о нераздвојивости вере и наравствености, безверја и неморалности, које ће Достојевски доцније непрестано развијати. Али, очигледно сама по себи тачност мисли још јој не даје власт над људима, па чак ни УНИ ко је носи. Човек се покорава с љубећој мисли, а „Записи из подземља“ људске злости““.
Достојевски је „као ималац власти“ проговорио тек од и казне“; управо је од ове ствари уметничка форма постала драгоценим ткивом његове хришћанске мисли, Паћенички прелом постао је почетком великог пута. „Срећа се купује страдањем“ (7 154) – пише он у нацрту „Злочина и казне“, и та реченица стоји после речи „православни поглед“ (исто). Савремено књигословље истиче да се у том роману „по први пут појављује лице, чија главна улога је да служи као отеловљење „православног погледа!“. „Све наредне књиге Достојевскога – пише Гросман, имајући у виду дела створена после „Записа из подземља“ – посвећене су проблему Христа у савремености“.
Но, хришћанство Достојевског у уметности — то нису говори проповедника. То је готово неодредива локално, али увек јасно осетљива општа тачка гледања на свет, некакав зрак светлости што некуд са стране осветљава мрачно царство његових уметничких трагедија. Доспевајући у стихију његових великих романа, ми знамо да смо ушли у стихију хришћанског разумевања света, да смо почели да видимо и разумевамо свет на хришћански начин, да на у том аду прати Вергилије, чије хришћанско чуло је подударно с његовим уметничким чулом. А у исто време хришћанство Достојевског у романима није беспредметно. Он изравно именује Христа, и увек, почев од Мармеладовљеве приче о Страшном Христовом суду и завршавајући виђењем Њега од Аљоше Карамазова у „Кани Галилејској“ – то није апстрактно спомињање, већ љубећа реч о Њему, произнесена од човека и уметника. Сцену читања Јеванђеља у „Злочину и казни“ Гросман назива „једном од највећих страница Достојевског“. Не може ли се исто рећи о страницама где Христос целива мртва уста Инквизитора, или где Хромоношка плаче приљубљена уза земљу у молитви, а сунце залази, па тако велико, и раскошно, и дивно“? (10: 117)
Почевши од 1865. године, Достојевски је на нов начин приступио и к основној идеји хришћанства, и свог стваралаштва: к наравственом дуализму човека, к идеји „двојника“, тако неумешно одржаној у приповести из 1846. године. Човека преодолева његов „двојник“, његово зло, његов грех, при чему се победа „двојника уколико је он постиже, и закључује у томе да из човека изгна и сам појам о наравственој тами, о греху, о разлици између добра и зла, како би се свест убедила да никакве духовне борбе не треба да буде – из простог разлога што никакво духовно зло и не постоји. Победа „двојника“ је у томе да се докаже како њега уопште нема.
„Ја такође не знам због чега је зло ружно, а добро лепо, али знам, због чега се осећање те разлике брише и губи код такве господе, као што су Ставрогини“ (10; 201) – виче Шатов Ставрогину, „Раније су… чинили подлости писаше Достојевски у „Пишчевом дневнику“ 1873, године – али су знали кад чине подло, а шта је добро; сада, пак, не верују у добро, па чак ни у његову неопходност“ (21: 101), О томе у последњем роману Зосима говори овако: „Оне (више класе – С. Ф,) су већ обзнаниле да нема злочина, нема више греха. Па то је по њином и тачно; јер, ако у теби нема Бога, какав је онда злочин 2“ (14: 286).
У огласу за претплату на други часопис Достојевског „Епоха“ за 1865. годину (цензорска белешка од 22. октобра 1864.) има овакво место; „све више и више се нарушава у оболелом друштву нашем појам о злу и добру, о штетном и корисном. Ко од нас, по савести, зна сада шта је зло, а шта доброг Све се обрнуло у спорну тачку, и сваки је тумачи и учи по своме“ (20: 218). У тим речима је већ изнета Раскољниковљева тема, а роман је започет лета 1864. године.
У „Магбету“ хор вештица пева: „Границо међ добром и злом, нестани““. Ова прича није почела одјекивати тек од Шекспировог доба. Човечанство већ одавно тежи да обрише ту границу, разбије камене таблице Мојсијеве. Као резултат губљења осећања Бога, осећања светлости, људи су почели губити и осећање таме, чувство греха. У Отачнику има прича како једног светог упиташе: зашто човек не примећује своје грехове Он је одговорио: када зрак сунца улази у собу, он чини приметним чак и најмање честице што лебде у ваздуху. Тако је и зрак Божји – светилник вере. О том поимању свог злочина је и написан роман о Раскољникову, најједноставнији роман Достојевског, као илустрација једноставне приче из Отачника.
Већ рекох да вечерњи зраци почев од 40-их година у симвилома Достојевског заузимају особено место“. У „Злочину и казни“ они се појављују од самог почетка, тек што Раскољников долази код старице „ради пробе“ убиства.
–“Прођите, баћушка.
Невелика соба у коју прође младић, са жутим тапетама, здравцем и муслинским завесама на прозорима, беше у том тренутку јарко осветљена залазећим сунцем“ (6; 8), Овде су зраци били предупређење, прекор, молба да се не деси безумље, И Раскољников то осећа. „Силазећи низ степениште, он се неколико пута чак и заустављао, као да је нечим изненада погођен, И најзад, на улици, он узвикну: „О, Боже! Како је ово све одвратно!,,, И зар ми је такав ужас могао пасти на памет… Није знао куд да се дене од своје сете“ (6: 10).
Ипак је извршио убиство, па чак и два, желећи да докаже како никаквих зрака нема, како су они — остаци прошлости, Јер, „господин Лебезјатњиков, који прати нове мисли, објаснио је ономад, да је саосећање у наше доба чак и научно забрањено и да се тако већ ради у Енглеској, где је политичка економија“ (исто, 14) говори у роману Мармеладов. Али пре убиства било је поново душевне борбе и готово победе савести, и опет разговора вечерњих зрака. „Њему као да одједном постаде лакше да дише. „Господе – молио се он — покажи ми пут мој, а ја ћу се одрећи од тог проклетог… мог сна!’ Прелазећи преко моста, он тихо и спокојно гледаше у Неву, јарки залазак јарког, црвеног сунца.. . Као чир на његовом срцу, који се гнојио читав месец, одједном пуче. Слобода, слобода! Ослободио се сада од тих чини…“ (исто, 50).
Овде су зраци јарког; црвеног сунца, 6или виђење најблаженије слободе за човека – слободе од свога зла.
Раскољников је од самог почетка приказан као болесна, али жива душа. Бог се удаљио из његовог гордог разума, али негде у срцу, као ватра под пепелом, још се чува Његова топлина, па чак и Његова молитва. У томе је читаво објашњење и његове сете, и могућности његовог будућег покајања. Он није Тома Опискин нити Лужин. У њему нема оног својства које је било нарочито мрско Достојевском: самозадовољног и ситог спокојства. У томе је он видео особену црту своје умируће епохе и баш оно што је највише сметало њеном оздрављењу: болесник што себе сматра здравим је најопаснији. Не у „разночинству“ Достојевског, већ у мржњи према самозадовољству ваља тражити главни узрок његове непријазни према Тургењеву и читавој, како је он говорио, „властелинској литератури“. „О, исписани властелини!“, „Ждребац у мундиру“ (0 Вронском) сто његових уобичајених реплика. Чак је и о словенофилима, у које је сам себе почео убројавати, у сваком случају од 1866, године, још 1863. у писму Страхову с некаквом љутњом рекао: „Нека чудновата аристократска ситост при решавању друштвених пит ања“ (28, књ. 2: 53). ‘
Ни у спољашњем његовом лику није било ничег „аристократског“. „Поражавала ме његова скромност. Отуд је и потицала његова изванредна увредљивост, боље речено, некакво вечито очекивање да га сад могу увредити““. „На њему је био некакав печат скромности, снебивљивости, да кажемо више – заплашености и незграпности““‘ – запажа о њему један редакцијски некролог. „Спољашност незнатна… Очи суморне, повремено се појављује у њима сумњичавост и неповерљивост, али већим делом види се нека мисао и као туга““ – подвлачио је један од његових саговорника.
Речи о „суморности“ очигледно треба примати с оградом. Лето 1866. године, кад је писан пети део „Злочина и казне“, Достојевски је проводио на дачи у Љубљину, где је живела породица његове сестре Вере Михајловне, по мужу Иванове. Њеној ћерци, својој омиљеној сестричини С. А. Ивановој, он је доцније написао једно од својих најтоплијих и најдубљих писама („Мила друго Соњице“). Од тог живота на дачи остала су сећања Н. Фохта. Он пише: „С вечери се на шетњу окупљало с одраслима до нас двадесеторо. Читаво то друштво било је увек безбрижно весело, увек је у њему
царовала у свему потпуна слога… Душа тог друштва увек су били А. П. Иванов и Ф. М. Достојевски… Било је то срећно време! Шетње су обично завршаване разним играма у парку, које су се каткад отезале до поноћи… Ф. М. Достојевски је узимао најделатније учешће у тим играма, и у том смислу је испољавао велику довитљивост (…) Забављао се с нама као дете, налазећи, можда, у томе одмор и умирење… Ф. М. је веома волео музику, он је скоро увек певушио штогод о себи, и то је најбоље од свега обележавало добро расположење његова духа… Шопена Фјодор Михајловић није нарочито ценио, називајући (његову музику) „јектичавом’. Изнад свега је стављао музику Моцарта и Бетовена, а од руских композитора је волео дела Глинке и Сјерова, особито оперу последњег „Рогнеда’ (…) Једаред сам у присуству Достојевског одсвирао на клавиру немачку романсу на познате стихове Хајнеа: „Du hast Diamanten und perlen“ Та романса се веома допала Фјодору Михајловићу. и он је показао знатижељу да дозна где сам је ја чуо. Одговорих да сма неколико пута чуо како су је свирали верглаши у Москви.
Даље се Фохт опомиње свирке московских верглаша. Ти верглаши беху органски део оног градског пејзажа Достојевског, који се код њега показује већ у „Бедним људима“, И Раскољников је волео ла слупа како певају уз вергл, Ми смо га у детињству још затекли, и памтимо као неку његову светску бол, која наивно одзвања у каменим бунарима престоничких дворишта,
Да увек буде весео и једноставан Достојевски, наравно, није могао. Сувише добро је видео онај ужасни свет који му је било дато да види. Схватао је да је поплава зла у свету највећа претња историје, да је то признак приближавања њеног краја. Предосећањем краја он је био испуњен већ у доба стварања „Злочина и казне“. Ево Раскољниковљевог бунила у спилогу: „Привиђало му се у болести да је пео свет осуђен на жртву ниској страшној, нечувеној и невиђеној светској пошасти,. Сви су морали погинути, осим неколиких, врло малобројних, изабраних. Појавиле су се некакве нове трихине, микроскопска бића што се настањују у тела људи… Људи који их примише у себе постајаху одмах бесомучници и лудаци. Али никада, никада људи нису сматрали себе тако паметним и непоколебљивим у истини, како сматраху заражени… Сви су били узнемирени и нису разумели један другог… нису могли да се сложе шта сматрати злом, а шта добром… Људи убијаху једни друге у некој бесмисленој злоби… Све и свја је пропадало“ (6: 419-420). Ово виђење света пропадајућег од неверја и гордости аутор даје као последњи подстрек за Раскољниковљево прочишћење свести, Тек после њега он је коначно полетео Соњи, која је добро знала шта сматрати злом, а шта добром: гордост његовог разума била је најзад сломљена.
Показујући куда може завести гордост, Достојевски ствара Раскољниковљеву теорију о подели човечанства на људе ниже, или грађу“ и више, који имају „право на злочин“, то јест на убиство нижих зарад високих, па чак и највиших циљева човечанства, Ми по што знамо сву страшну жилавост ове теорије. Достојевски Раскољникова извлачи из ње, смирујући га најпре кроз Мармеладова – оца потом, и свеконачио, кроз његову кћер. Ето зашто већ на првим странама романа у крчми чујемо велики монолог Мармелалов о Страшном суду и о опроштењу смирених. “ Зато ох примам, премудри, зато их примам, разумници, што ни ниједан од ових не сматраше себе достојним тога.“ И простреће к нама руке Своје, и ми ћемо мати мичице, .. заплакаћемо, и све ћемо
схватити!. .. Господом, да придет Царствије Твоје!“ (исто, 21).
Мислим да би, када Достојевски ништа кише не би написао о Христу, и ово бало много, Написао је најважније и најнепојмљивије — за неверујуће. Проповед Христова смирења, започета најпре, макар и не потпуно свесно, у „Бедним људима“, сада, после двадесет лета, нашла је одједном пуну увереност, снагу и усмереност. И та проповед сад се већ неће упишати све до „смири се, горди човече“ (26: 139) – тог призива Достојевског на Пушкиновом празнику неколико месеци пре смрти, Јеванђељска семена из детињства и младости почела су да расту.
Смешно је понекад читати кад се постави овакво питање: одакле долазе његови погледи на смирење, на очишћење страдањем, на љубав – од Русоа, Паскала, Шатобријана или Дикенса? Они долазе од Јеванђеља, од московског ђакона што га учио веронауци у дому Маријинске болнице, од његовог робијања с руским народом, од духа Христова, кога уколико неко нема, ништа неће ни схватити у Христу, А Христос, како је речено, беше „кротак и смирен срцем““. То је било јасно Мармеладову-Достојевском, коликим год трудом њему самом успевале те особине. У томе и јесте снага и власт Достојевског, што он пише не као прозни живонсац, не као „мајстор уметности“ за богатим писаћим столом, већ као сазидатељ човека, пре свега самог себе, као пријатељ што спасава пропадајућу душу, у свему сам проживевши и још увек проживљавајући ту наравствену погибао, Ана Григорјевна, његова жена по другом браку, пише како је Фјодор Михајловић био и раздражљив човек. Викао је на слушкињу Фелосју због лошег шлага у кафи или због тога што у кући нема шибица, а та Федосја је била страшно заплашена жена, удовица пијаног писара који ју је без милости тукао… А носила је зелену полусукнену мараму, ону исту која се помиње као заједничка марама породице Мармеладових. Али та иста Федосја причала је Ана Григорјовној како је Фјодор Михајловић покривао јорганом ноћу њену кашљаву децу.
Заточеник Свидригајлов се устрељује, злочинац Раскољников иде на добровољно страдање – искупљење кривице. Постоје два рачуна за грех: или прекраћивање живота, тачније, настављање свог злочина у бесконачност, „или привремено умирање у искупитељском страдању покајничког подвига у име неумирућег живота. Други пут је откривен у оној слици јеванђељског зрна, коју је тако волео Достојевски и коју до данас видимо уклесану на његовом гробу: „Истину, истину вам кажем: ако пшенично зрно. Павши на земљу, не умре, остаће једно; а ако умре, донеће много плода. У „Браћи Карамазовима“ такође има кајући се убица – Михаил, кога Зосима шаље, као Соња Раскољникова. ла призна убиство, и те речи Јеванђеља о умирућем и васкрсавајућем семену он му чита као поуку. Али слика умирања и Васкрсења дата је у Јеванђељу још јаче у васкрсавању „четвородневног Лазара. И баш то место Соња чита Раскољникову. После признавања убиства. Михаил каже Зосими: „Одједном у души мојој осетих рај. Тек што изврших што је требало… Сада… предосећам Бога. српе се као у рају весели… Господ мој надвладао је ђавола у мом срцу (1: 283).
Ово и јесте крај, и то управо победоносни. оне формуле Боју изговара Мића Карамазов: „Ту се ђаво са Богом бори, а поље битке су срца људи“ (исто, 100).
Четрдесетих година је побеђивао „двојник“ и човек је лудео а сада душа обретава Рај победе, ослобођење од зла. У уметности Достојевског то „предосећање Бога“ почело је од Раскољникова. када је дошао на Сенски трг да клекне на колена и принесе покајање земљи. „Само је срнуо у могућност тог целовитог, новог, потпуног осећања. Дошло му је намах као неки наступ: запалило се у души као једна искра и одједном, попут огња, целог га обухватило. Све се намах у њему размекшало, и грунуше му сузе. Како је стајао, тако се сруши на земљу…“ (6: 405). То је оно о чему је говорио Паскал: „Благодат је Бог, осећан срцем“, оно чиме живи свака жива душа “ благодат покајања. Дабоме, не случајно и не као тек уметничку слику Достојевски даје исповест Раскољникова као пари управо земљи. „Поклони се народу, пољуби земљу, зато што си пред њом сагрешио“ (6: 405) – поручила му је Соња. „Исповест земљи је постојала као обред у старини народног хришћанства, каже један истраживач“. Пред светињом земље исповедаху се код у злочина, које је савест доживљавала као скрнављење те материне светиње. Та, речи о земљи да је она „подножје ногама Божијим“
рекао је Христос. У једном староруском духовном стиху се пелу:
Кад се расплака и растужи
Мајка сиња земља прео Господом;
„Тешко ми је, Господи, под људима стојати,
још теже од тога људе држати,
људе грешне, безаконе,..“
О мати, мати, ти земљице сиња,..
Делима си људским оскврњена…“
Итд.
У једној молитви, пише нети истраживач, која се у Старој Руској читала над преклоњеним до земље молитељима, каже се: „И теби, земљи матери сагрешио јесам душом и телом“, У Владимирској области био је записан стих „исповеди земљи“, која се вршила пре уобичајене црквене исповести“. У „исповеди земљи“ човек је могао извршити своје покајање најотвореније, дакле најмужанственије и најубеђеније. Ту је несумњиво било несвесне тежње према првохришћанској сили покајања. Јер, познато је да се у првим вековима исповедање грехова, и баш тешких, вршило отворено пред читавом Црквом. Чинило би се да је на томе и требало завршити роман: злочинац се
покајао, хришћански морал однео победу. Тако би могао завршити роман чак и Дикенс. Али, хришћански реализам Достојевског није могао направити такву грешку. Аутор одмах задржава душевни полет Раскољникова, обуздава га новом буром сумњи поводом покудности уништења „штеточинске ваши“ зеленашице, и чини то, наравно, не у расуђивањима, већ у отрежњујућим сликама.
„Он се придиже (с колена) и поклони по други пут, – Виш, ал се наљоскао! – примети један момак поред њег. Разлеже се смех.
– Он то у Јерусалим иде, браћо, са децом, са завичајем се опрашта, целом свету се клања, престони град Петроград и тле његово љуби – додаде неки припити мештанин“ (6: 405),
И у полицијском „уреду“ Раскољников је устао од стола, опет не давши признање, и пошао кући,., „Ту, на дворишту, недалеко од излаза, стајала је пребледела, сва обамрла Соња и плахо, плахо га погледала. Он се заустави пред њом. Нешто болно и измучено се одразило на њеном лицу, нешто очајно. Она пљесну рукама. Безличан, изгубљен осмех се појави на његовим уснама Он постоја, осмехну се и врати горе, опет у уред“ (исто, 409) Соњина љубав је победила: на њему су били њени крстови, Или како је Достојевски написао у нацрту романа: „Соња и љубав према њој су га сломили“ (7: 135). Али зарад истине тога да се покаже колико је узак, односно те Достојевском је и то мало. Јер, сва љубав засад је у Соњи. а у њему само као неко њено предосећање. Раскољников као да иде на признање под насиљем љубави Соње, сестре Дуње и мајке према њему: он не одолева њиховим срцима и очима. А какво је покајање без љубави? И Достојевски сведочи да ни њему на робији покајање није одмах дошло. Тек после годину дана. „Како се то догодило, ни сам није знао, али наједаред као да га је нешто дохватило и као да га је бацило пред њене ноге…
Обоје беху бледи и слаби; али на тим болесним и бледим лицима већ је сјала зора обновљене будућности, потпуног васкрснућа за нови живот“ (6: 421).
Но, Достојевски ни овде не жури. Сетимо се да је, говорећи у „Пишчевом дневнику“ 1873. године о промени својих убеђења на робији, писао: „То се није тако брзо догодило, већ постепено“ (21: 134). Свој опит препорода он предаје Раскољникову. „Под узглављем његовим је лежало Јеванђеље… Та књига је припадала њој, била је она иста из које му је она читала о васкрсењу Лазара…Досад је није ни отварао. Није је отворио ни сад, али јадна миса пролете у њему: „Зар њена убеђења сад могу да не буду и моја“ (6: 422), |
Ето кад казна за злочин од несхватљиве патње почне да се најзад кроз живу љубав претвара у подвиг човекове обнове. У читавој замисли и извођењу романа задивљујући је ти не Раскољников, без обзира на сву – и уметничку и религиозну истину његовог лика, већ Соња. Сва величина у роману дата је њој. Она је заволела, али кога заправо? Лепог човека или у њему лик Христов? Та ради љубави према том лику она се није премишљала да пошаље свог младожењу на робију, односно на вечни растанак са собом. Излазећи из полицијског уреда, без признања, он је ишао прво ка њој а она га је својим очима послала назад. Љубав према Христу изнова распињаног људским гресима показала се јачом у њој од љубави према женику, и у светлост њене божанствене љубави ушао је „бивши студент“ Раскољников. Истина Христова, учинило би се, тако неподесна по суровости за роман, дата је као најнеопходнија животна истина, као оно без чега тог живота ни не може бити. Достојевски за своју истину није заправо прогласио религију, или нешто неодређено-племенито, што се често издаје ла хришћанство, већ само хришћанство Голготе. На светску уме легла је сенка Крста.
„Хришћанство није поема, већ подвиг“ – рече недавно један руски старац-монах. Захваљујући томе што се Достојевски није побојао да уведе ту велику мисао у свој роман, да га протка идејом добровољног страдања зарад искупљења греха – оквири његове људске поеме су се размакли у бесконачност, и обични роман ХIХ века је постао духовним догађајем, постао управо местом појаве Христа у савремености.
Сама реч „подвиг“ изречена је тек на самом крају романа (6: 422) – к идеји подвига Достојевски ће прићи још ближе кад 1870. буде радио на „Злим дусима“. Али, у суштини, управо је у „Злочину и казни“ та идеја већ дата у пуној јасности уметничке представе. Занимљиво је приметити да је баш тај крај романа Достојевски писао већ у сарадњи и, наравно „заједници“ с Аном Григорјевном – својом будућом женом, која је радила код њега као стенографкиња. Подвиг очишћења Достојевског, а не само Раскољникова, био је повезан с верним и љубећим женским срцем. У новембру-децембру 1866. Достојевски јој је диктирао последњи део романа, а У фебруару 1567. године они су били венчани.
Но, једна истина за собом вуче другу, за живуће у Цркви врло важну: Достојевски је проширио појам црквености у нама. У ХХ веку многи добри црквени људи нису представљали себи црквени, то јест непатворени доживљај хришћанства изван за њих уобичајених форми византијске црквености. К, Леонтјев, иступајући 1880. године у штампи против Достојевског, могао је с незадовољством писати: „Соња Мармеладова је читала само Јеванђеље. У томе је још мало православног… Молебне она не служи, духовнике и монахе не тражи ради савета… одслужила је помен оцу… У „Злим дусима“ је мало боље. Пред читаоцем се на тргу појављује икона… и то је то“,“ Не вреди говорити o бесмислености да се од романа захтева некаква богослужбена енциклопедија. Кудикамо је важније друго; искрен, доживљавања Цркве срцем. Такво је било доба да спознамо проживљени пут. Требало је проживети та што нас деле од романа, требало је проћи пустиње их често изван видљивог храма и у чежњи за њим како би схватили да је он – храм ин његови обреди – увек са нама, само ако смо ми својим срцем у њему, ако јављање Христа Спаситеља души , присуство Његово у њој није богословска или уметничка алегорија, већ истина.
У томе нам је – не у „новом“ религиозном разумевању. већ враћању наше свести првохришћанском и у свим вековима неумирућем стварном доживљавању вере — наравно помогао Достојевски. Храм, или, како пише Леонтјев, „молебан“.
Достојевског се никако не пориче. Леонтјева би могли ла умиримо: Соња служи не само помен, већ и опело, и сама надева на Раскољникова православни крст, мрзак секташима. Али зидови храма овде су се уистину размакли, и нерукотворном, односно једино потпуно сигурном „храмином“ сада ми то добро знамо! – показала се у датом случају сива петроградска соба. „Дух дише где хоће“- и „где су два или три сабрана у име Његово“. Ми то нисмо знали или смо заборавили. Кроз велика искушења уђосмо у нову црквену епоху и више од свега се бојимо не од смањивања или. обратно, пораста црквених форми, већ тога да не изгубимо овај дах Духа што ствара или мења црквене форме. Ето због чега су се можда најрадосније за нас заориле ове речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“, где год се налазили: у византијском храму с његовим уобичајеним и за нас скупим обредима, или у сивом комуналном стану.
Св. тихон Задонски, који је толико дао Достојевском, пише: „Можемо к Богу приступати с прошенијем нашим у цркви, у те на збору, на путу, на делу (на послу), на лежају, ходајући и седећи, радећи и одмарајући се, и у свако доба. Јер, свуда и свага можемо ум и срце к Њему узносити и прошеније срца Му износити…К Богу не ногама, него срцима приступамо.
У последњем роману Достојевског – „Браћа Карамазови“ – постоји идејно средиште, оно је и врхунац његове уметничке вештине – поглавље „Кана Галилејска“. Збивања у поглављу дешавају се унутар зидина манастира, ноћу када како је тамо речено, „бели торњеви и златне главе сабирне цркве блистаху на сафирном небу“ (14: 328). Тим виђењем „побједе која побједи свет, вере наше“ Достојевски је завршио свој пут. Но, своје исповедање хришћанства у свету он је почео такође с „Каном Галилејском“, само уз нас далеко ближим приликама : У Соњиној соби.
„Даље није читала и није могла читати, заклопила је књигу и брзо устала са столице.
-Све о васкрснућу Лазаревом – одсечно и строго прошапта она и стаде непокретно, окренувши се у страну, не смејући и као стидећи се да дигне поглед ка њему… Огарак се већ одавно гасио у накривљеном свећњаку, мутно осветљујући у сиротињској соби убицу и блудницу што се на чудноват начин сретоше да читају Вечну књигу“ (6: 251-252).
Из књиге – Наслеђе Достојевског
