Поново је децембар
и опет снежи
баш као оног предвечерја
када је комад поломљеног огледала
засвирао реквијем на мојим венама.
У хотелу „Англетер“
Спалио сам своје кости, и обесио своје
већ убијено тело
Само да будем сигуран да нећеш успети
ни сузама ни вотком да ме оживиш.
Јадан сам и ништаван.
Од мене остаје само прах
по коме ћеш одиграти
последњи плес.
Само, није то више она
иста крчмарска Москва
У којој смо се опијали
рђавом вотком
и стиховима Мајаковског.
А зашто би уопште и постојала
када ни Мајаковског више нема.
Исидора, твоје су очи
биле очи богиње Kали
које су ме проклеле
клетвом древних руна.
Желео сам да, кроз светлост
Ауроре Бореалис
у Теби, пробудим енергију
заспале Иштар
Али нисам успео.
Исидора, мој најлепши црни лабуде.
Ја нисам знао да те волим,
а био сам луд за тобом.
У мојој крви колала је хладноћа
подмосковских сутона.
Промашен сам човек.
Лудак који плаче над судбином
обичне сеоске кује.
А зар ти се никада
није учинило да можда оплакујем
све оне жене које су са собом
однеле и део срца.
Опрости, што Ти позлеђујем
старе ране.
Али, само Теби ово могу да признам.
Било их је безброј.
Ређале су се попут
чете оловних војника,
А ја, Исидора, никада
нисам престао да Те волим.
Чак ни када су те друге
мрсиле моју косу,
и љубиле очи замућене
од пића.
Ја сам само обични бедник
то ми је говорио онај лудак Мајаковски
И Блок и сви други песници
Али ко мари за то што
песници трућају?
Исидора, сви су песници лудаци.
И ја сам лудак.
Од свих њих, можда и највећи.
Чудна је ствар та љубав
падам на колена пред Тобом.
Kао што сам пао и оне ноћи
У атељеу драгог Јакулова.
Зачарала си ме, моја вештице.
Знао сам да си ђаво у обличју
анђела који је сишао са небеса
да ме казни за све остављене
и преварене жене.
Нисам успео да се твојом
љубављу искупим и
скинем клетву са душе.
Боли ме јако
јер сам крив
што више не сањаш.
ни не плешеш.
Омотана плавом свилом
седиш на леденом поду
некадашње балетске школе
слушаш о мојој смрти,
опијаш се, пишеш о нашој љубави
и плачеш као да сузе никада
неће пресахнути.
Јесам, мртав сам.
Дуг је био мој пут од Kонстантинова
до Москве и Лењинграда, Исидора.
Ниси то знала.
Наравно, како би Ти то знала?
Ти никада ништа ниси ни знала.
Одувек си била само обична глупача
Рођена да плеше
и греје постељу мушкараца.
Опрости ми, моја Исидора.
Не волим децембар ни зиму.
И знам да знаш
да ово што сада пишем није истина.
Зато уместо мастилом, стихове пишем крвљу,
да бих лакше дошао макар и непозван
У Твоје снове.
Али, не вреди, ништа више не вреди.
„Ништа не може душу да зањише
нити у дрхтање може да је свали
Kо је љубио, тај не љуби више,
Изгорелог нико не запали.“
Јелена Недељковић
