Цео дан ме опседала тама и узалуд сам из дубине душе призивао Господа. А вече ми је донелo пун сноп светлости. Упокојила се жена свештеника К. Она је била, тачније мислила је да је неверујућа. Господ ју је удостојио, из руку мене грешног, да се причести светим тајнама. Још је на исповеди блебетала о свом неверовању, а њено предивно, чисто, верно срце је већ волело и познавало Господа. А пред смрт молила је да се стави са њом у сандук та марамица (убрус) са којом је она брисала усне после причешћивања. Радости моја, рођена моја, то је Господ сам дошао да вечера са тобом. И ставићу са тобом у сандук не само марамицу него и стаклени сасуд и кашичицу којом сам те причешћивао. Огради се њима , да те се не дотакну демони и иди блистава на последњи суд. И лежи она, рођена – светла, спокојна, као да спава, одлепршала је њена душа као птица и ту је негде, овде међу нама. Осетио сам да се и мог грешног срца дотиче Господ рукама и молитвама новопредстављене Јекатерине и задрхтало је срце моје због радосног зова. Праведан си Ти Господе и праведни су путеви Твоји.
