Болно, љубеће и страдајуће срце – то је светиња пред којом се сви клањају и то је оно чиме нас привлачи Достојевски упркос свим неслагањима са њим, несхватањем и предрасудама.

Достојевском је био дат страшни, истински и најуникатнији дар човеков – дар страдања у име љубави према људима, дар страдања и крст страдања. (…)

Крсним путем, кроз патње робије, кроз кал и таму живота, кроз отворене бездане људског срца и страдања дошао је Достојевски до Онога Који је сав Љубав. И након што је увидео и спознао тајну подвига распетога Бога, сву Његову јединственост и светост, он се утврдио на Њему, као на темељу за веру и за људе и за Бога, и за спасење свих људи. Христос је испунио сву његову душу, а није ни могуће другачије: Њега је могуће одбацити, али ако се прихвати, онда је то могуће учинити искључиво целом душом.

Поклонимо се и ми светињи људског страдања оличеној у нашем писцу чије чело, заједно са зраком бесмртности украшава најузвишенији венац, венац од трња!

 

Из књиге : Трнов венац достојевског, Протојереј Сергеј Булгаков

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име