Беседа коју је одржао отац Серафим (Роуз) током Великог поста 1982.

У овом одломку Писма читамо како је, док се наш Господ припремао за своје муке, дошла жена и помазала Га веома скупоценим миром и веома је дирљиво како је Господ наш прихватио такву љубав од простих људи.

Али у исто време Јуда – један од дванаесторице који су били са Њим – погледа на овај чин и нешто се у његовом срцу промени. Ово је очигледно била „последња кап која је прелила чашу“, јер је Јуда био тај који је био задужен за новац и он је мислио да је то бацање новца.

Чак можемо да видимо логичне процесе који се одвијају у његовом уму. Можемо га чути како размишља о Христу: „Мислио сам да је овај човек неко важан. Расипа новац, не ради ствари како треба, мисли да је толико важан…” и све врсте сличних малих идеја које му ђаво убацује у главу.

И са својом страшћу (његова главна страст била је среброљубље) био је ухваћен од ђавола који га је навео да изда Христа. Није хтео да Га изда; једноставно је желео новац. Није пазио на себе и разапео своје страсти.

Свако од нас може бити управо у тој позицији.

Морамо да погледамо у своја срца и да видимо на коју нашу страст ће нас ђаво навући да би нас натерао да издамо Христа. Ако мислимо да смо нешто супериорнији у односу на Јуду — да је он био нека врста „лујке“ а ми нисмо — прилично се варамо. Као и Јуда, свако од нас има страсти у срцу. Погледајмо их, дакле. Можемо бити ухваћени љубављу према уредности, љубављу према исправности, љубављу према осећању лепоте: свака наша мала грешка које се држимо може бити ствар за коју ђаво може да нас ухвати.

Пошто смо ухваћени, можемо почети да оправдавамо ово стање „логично“ — на основу наших страсти. И управо из тог „логичког“ процеса размишљања можемо да издамо Христа, осим ако не пазимо на себе и не почнемо да схватамо да смо испуњени страстима, да је свако од нас потенцијално Јуда.

Зато, када се укаже прилика — када страсти почну да делују у нама и логично почну да се развијају из страсти у издају — треба да се зауставимо и кажемо: „Господе, помилуј ме грешног!“

Не смемо да гледамо на живот кроз наочаре својих страсти, нити да видимо како можемо да „уклопимо” живот у оно што бисмо желели да буде – било да је то живот у коме влада мир и тишина или са много буке и узбуђења. Ако покушамо да живот учинимо овако „прикладним“, добићемо потпуну катастрофу.

Гледајући на живот, треба да прихватимо све ствари које нам долазе као промисао Божији, знајући да им је циљ да нас пробуде из наших страсти.

Треба да се молимо Богу да нам покаже неку богоугодну ствар коју можемо да урадимо. Када прихватимо оно што нам долази, почињемо да личимо на просту жену у Јеванђељу која је чула позив од Бога и тако могла да му служи. Прослављена је до краја света, како каже наш Господ, због једноставне ствари коју је учинила – изливши миро на Њега.

Будимо као она: да осећамо и видимо очима душе како Бог пева свуда око нас.

Ови знаци долазе одасвуд: из природе, од наших ближњих, из привидне случајности догађаја… Увек, свакодневно, постоји нешто што нам указује на Божју вољу. Морамо бити отворени за ово.

Када постанемо свеснији страсти у себи и почнемо да се боримо против њих, нећемо им дозволити да започну процес који је виђен код Јуде. Јуда је кренуо од врло мале ствари: бринуо се за исправну употребу новца. И од тако малих ствари издајемо Бога Спаситеља. Морамо бити трезвени, не гледајући око себе испуњење наших страсти, већ наговештај воље Божије: како бисмо се овог тренутка пробудили и почели да следимо Христа до Његових страдања и да тако спасемо своје душе.

ИЗВОР: https://orthochristian.com/78550.html

ПРЕВОД: Давор Сантрач

ОБЈАВЉЕНО: 20.04.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име