Какав ће бити рај?
Није необично питање. Понекад се то питамо са детињом свежином, други пут са стрепњом старог. То није питање које дозвољава лаке одговоре, нити је питање за које је језик довољан. Циник каже: „Нико не зна.“
Такав став не одговара пуноћи људског искуства. Постоје приче. Постоје и ствари које указују и дају сугестије. Постоји, такође, образац расуђивања и виђења који стоји иза разних сведочења која су дошла до нас. Образац који се посебно истиче је изјава да је „Стари завет сенка, а Нови завет икона доба које долази“.
Ова идеја је јасно изражена и код Светог Максима Исповедника (Исток) и Светог Амвросија Миланског (Запад). Она представља део основног консензуса Цркве, темељни начин сагледавања света и природе нашег духовног живота. Појам је једноставан: доба које долази (Царство) је права Реалност, на коју све остало може само да укаже.
Ово не пориче да је оно што сада знамо „стварно“. Уместо тога, каже да му нешто недостаје у његовој стварности. Стварно је, али не у потпуности. Описати ово речима је скоро немогуће. Међутим, то се ставља у приче, а приче имају довољно заједничког да укажу на заједничко искуство.
Размотрите ове пасусе:Чији глас онда потресе земљу, а сад обећа говорећи: Још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо/ А ово „још једном“ показује промјену онога што се колеба, као створеног, да би остало оно што се не колеба. / Зато, примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом.„ (Јеврејима 12:26-28)
Земља (створени универзум какав познајемо) је таква да се може „протрести“. „…Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно.“ (2 Кор. 4:18)
Реалност коју видимо је „пролазна“, она „пролази“. Међутим, постоји Реалност (невиђено) која је вечна. То је оно што се не може поколебати. Постоји и однос између њих двоје.
Када помислимо на Христово Оваплоћење, не видимо промену материјалног света (Христово тело је људско тело). Видимо оно што се не може променити (Божанско) сједињено са оним што мења (људско). Оно што се мења – на крају се трансформише.
Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости;/Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили;/Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно./ Тако је написано: „Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује. / Али није прво духовно, него душевно, потом духовно. / Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба./ Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески./ И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.„ (1Кор. 15:42-49)
Овај образац, кретање од мање-стварног ка истински-стварном, од пролазног ка вечном, од поколебљивог ка непоколебљивом, исти је образац на који видимо да се спомиње код Светог Максима и Светог Амвросија. То је образац који је заједнички типологији и патристичкој алегорији.
Занима ме како ово схватање чува интегритет „мање битних“ ствари. Сенку не укида икона, нити икону сама Стварност. Све оне су Христовом речју „испуњене“. То је образац који може водити наше размишљање о стварима које су изван нас.
Пример вредан разматрања може се видети у теми мушког и женског.
Мало ствари је тако јасно речено у традицији као овај образац. Постање каже да је Бог створио „мушку и женску“ врсту људи. Сам Исус усмерава нашу пажњу на ту конкретну изјаву када поучава о природи брака. Можемо претпоставити да овај образац постоји (или се може видети) као сенка.
Та сенка је описана у почетним поглављима Постања. Добијамо занимљиве информације. Њих двоје (мушко и женско) имају стварност да су „једно тело“ (не као две потпуно различите стварности: једна не постоји без друге.) Све заповести у Постању (будите плодни; множите се, управљајте, увећајте, итд.) су дате на „ти – множину“ (мушко и женско).
Такође, речено нам је о првом греху и улози мушкарца и жене у тој радњи. Последице падају на обоје. Сенка мушкарца и жене наставља се кроз Стари завет – у Законима (нарочито у законима који регулишу брак и породицу) – као и у Пророцима (где се уводи слика Израиља као супружника). Можда најупечатљивије од свега је то што се први наговештај искупљења (и Месије) види у контексту мушког и женског у обећању „семена“ (потомства) које ће смрскати Змијину главу. (Пост. 3:15)
Сенка постаје икона на страницама Новог завета.
Матејево јеванђеље почиње родословом, који затим прелази на рођење Христово. Свети Лука отвара Благовештењем и Христовим рођењем, након чега следи родослов. Рођење (у коме је сакупљено обећање Постања) је увођење иконе у Нови Завет.
Прича о избављењу Израиља је укорењена и испуњена кроз „да“ жене, само што је, овога пута, улогу „мужа“ (у извесном смислу) узео сам Бог.
Нови завет уклања завесу са иконе у целом свом тексту. Слика свадбене гозбе, истакнута у Исусовим параболама, код Светог Павла указује на однос између Христа и Његове Цркве. Као што нема Адама без Еве, нема мушкарца без жене, тако ни Христос није то без Своје невесте, Цркве.
Некима би могло напрегнути уши да чују да Христос „није то“ без нечега (такво је слепило које изазивају протестантска тумачења Светог писма). Али Свети Павле, полазећи од датог да је жена „тело” мушкарца („кост од његове кости и тело од његовог тела”) учи да је Невеста Христова, Црква – Тело Христово.
И не само да је Црква Тело Христово, већ да је Христос „глава“ Цркве (као што ће на другом месту рећи да је мушкарац „глава“ жени).
Чак и тако, шокантно, он каже: Око не може рећи руци: „Не требаш ми“, нити опет глава ногама: „Не требаш ми“. (1Кор 12:21)
„Цео Адам“ је човечанство.
Христос је Други Адам, а „цео“ Други Адам укључује Христа и Његову невесту, мушко и женско (од којих ниједно не нестаје у другом).
Савремени индивидуализам је у великој мери уништио библијско разумевање Цркве, заменивши га институционалним тумачењем у коме она постаје пука заједница. Међутим – Реалност израња.
Нови Адам и Његова невеста постоје међу нама као икона будућег доба у коме ће се манифестовати пуноћа тог сједињења. Док гледамо у доба које долази, они који погрешно узимају изјаву Светог Павла да „у Христу Исусу нема ни мушког ни женског“ да би наговестили нестанак полности, преузимају идеју укидања прошлости, противречећи свему што ми знамо. Уместо тога, морамо разумети да оно што пролази јесте оно што је мање битно, односно нижа реалност мушког и женског.
Оно што остаје и непоколебљиво је пуноћа и величина мушког и женског у поређењу са којом бледи оно што је било пре.
Марија је „више“ жена од Еве, иконично испуњење којег је Ева била само сенка.
Невеста Христова (са сјајем какав ће бити) сабира се у Богородици и више личи на њу него на Еву.
Величина Марије, која неке тако скандализује, само је израз онога што се у њој открива.
У том правцу (од мањег ка већем) треба да окренемо своја срца када разматрамо ове ствари.
Исто тако, важно је напоменути да прво Христово откривење у Цркви долази у Божанској Литургији, свадбеном празнику Јагњета. Ту Женик, заједно са Својом Невестом, улази у брачну одају у заједници Божанског живота. То што често губимо из вида Христа као Женика и Цркву као Невесту говори много о нашим сметњама и изопачењима. Молитве Цркве непрестано призивају језик нашег заједничког живота, сећајући се Богородице и свих светих, подсећајући нас да је наше заједништво у свеукупности Христа, у име свих и за све.
Какав је рај?
То је нешто попут онога што већ знамо, али не на начин на који то знамо. Адам и Ева из врта су као Женик и Невеста, али не видите прво док не видите друго. Они који почну да виде и разумеју Евхаристију и васкрслог Христа откривеног у том празнику, почињу да виде све друго у другачијем светлу, и под свитајућим зрацима будућег века, нацрту онога што ће бити.
О аутору
Отац Стивен је свештеник Православне Цркве у Америци, парох цркве Свете Ане у Оук Риџу, Тенеси. Такође је аутор подкаст серијала Свугде Присутно и Слава Богу.
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/04/06/shadows-icons-and-the-age-to-come-2/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 12.04.2022.
