За главног команданта у напад на Ниш одређен је Милоје Петровић. Са Милојем крећу и Петар Теодоровић Добрњац (коме се по доласку у Ниш придружује Хајдук Вељко), војвода Стеван Синђелић, параћински војвода Илија Барјактаревић као и млавски војвода Пауљ Матејић. Наравно, одмах је дошло до противљења да Милоје буде главни командант. Младен Миловановић није одустајао од предлога, а ево и зашто: Милоје му је био кум. Веровао је да ћемо сигурно уз помоћ Руса ослободити све градове па и Ниш. Дуго неосвајана нишка Тврђава била је врло богата па је Младен рачунао и на поделу ратног плена. Крајем априла војска је ипак кренула пут Ниша. Избегавајући главни пут, код села Мозгова и Суботинца поред Алексинца, скрећу према Сокобањи. Иако дотле праћени кишом, доста брзо стигоше.
Скретањем према обронцима Сврљишких планина, Каменичком вису и Теменом врху, кренули су правим беспућем. Ипак 2. маја стижу близу Ниша на залеђе венца обронака Сврљишких планина – од Комренске до Матејевачке клисуре. Извидница је изабрала скривена места са доста воде и траве. Тако параћински војвода Илија Барјактаревић збрину војску код данашњег манастира Преображење, повише села Хума и Бренице. Синђелић је у почетку био изнад села Каменице на месту Дабила. Главнина са Пауљем, Милојем и Добрњцем стиже близу Горњег Матејевца, повише манастира Свети Јован на месту Конопљишта. За седиште команде узима се конак манастира Свети Јован. Од народа овдашњег свуда добродошлицом беху дочекани. Није се крила радост због доласка ослободилаца. Одмах је код мештана изабран одбор од 6 људи а главни беше поп Милентије из Горњег Матејевца. Већ на првом окупљању војвода и одбора, дође до жестоке препирке и свађе. Синђелић и Добрњац су предлагали да пошто се војска одмори и организује, што пре удари на нишку Тврђаву. Милоје ипак као командант одлучује да се укопају и чекају Руси. Одбор је имао задатак да, уз надокнаду, обезбеђује снабдевање храном, затим да мобилише што више мештана за борбу и да прикупљају податке о стању у Тврђави и око ње.
Први шанчеви се копају на врх планине, северозападно и југоисточно од манастира Свети Јован. Долазак Хајдук Вељка и његових 2.000 војника доноси радост и охрабрење. Али, и то не промени Милојеву одлуку. Осамнаест хиљада српских бораца са зебњом и нестрпљењем чекаше одлуку несложних војвода.
Одломак из књиге Селомира Марковића–Селета „Чегарски бол “.
Приредила Наташа Станојловић
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (5. део) […]