Крајем 18. века ропство под Турцима постаје све теже. Ипак, у то време Српкиње мајке родише синове код којих нарасте свест и жеља за слободом. Родише се будући кнезови и српске војводе. У селу Вишевцу у Шумадији 1768. године роди се и Ђорђе Петровић.

Овај велики син српског народа од Турака доби назив Црни Ђорђе тј. Карађорђе. Њега је судбина одредила да поведе српски народ у ослобођење од Турака, а Срби у Орашцу, на Сретење, 15. фебруара 1804. године, изабраше вођу.
Године 1770. Српкиња мајка Синђелија у селу Војска код Свилајнца роди сина коме дадоше име Стеван. Отац му се звао Радован Ракић. После ране очеве смрти мајка му се преудаје, недалеко од Свилајнца у селу Грабовац, за неког Радојка. Стевана поведе са собом. По мајци Синђелији он доби презиме Синђелић. У близини Свилајнца налази се село Гложане. Служећи код обор-кнеза Петра у Миљковом манастиру од 1780. до 1785. стече писменост и образовање. Ту се научи и ратничким вештинама. Стасао је у великог војсковођу. Чврст карактер, одлучност и храброст учинише да постане симбол херојства за српска поколења.
После подизања устанка у Орашцу 1804. под Карађорђем, Синђелић је одмах почео да подиже народ у Ресави. Тако је дошло до првих борби, на Шанцу, у Бојачи и Грабовачком потоку. Према историјским изворима, Синђелић је отпочео подизање устанка пре Миленка Стојковића и Петра Добрњца у Пожаревачкој нахији. То је Турке и навело да пођу против устаника и са њима се сукобе на Јасењару, месту између Свилајнца и Ћуприје, где је турска војска имала велике губитке.
Ова победа Синђелићеве војске, а касније и Бој на Иванковцу 1805. године, потврдили су његово јунаштво и војне способности, тако да му је вожд Карађорђе убрзо дао и звање војводе ресавског, знајући да су с тим сагласни и народ и војска. Као старешина у Ресави, Синђелић је имао под командом подручнике и другаре: попа Станишу из Црквенца, који му је у боју био десна рука, а у управи и суду писар и мудри и праведни саветник, затим Милована из Радошина, бимбашу, Ђурицу Сточића, совјетника, из Свилајнца, који су такође погинули у боју на Чегру, ћор-Милија Здравковић из Ломнице, који је отишао код буљубаше ресавског, Михаила Катића из Црквенца, Ђуру из Војске и Станоја Росића из Ћуприје, обојицу као буљубаше.
Синћелић је у исто време имао војну, грађанску и судску власт и као такав био је присутан на свим скупштинама које су се одржавале током Првог српског устанка. Другим речима, био је присутан и у систему уређења тадашње Србије.

Бранећи ресавске брежуљке и равницу, учествовао је у ослобођењу Ћуприје и Параћина, уништавао је турску војску у Крајини, и спашавао руску војску на Дунаву (генерала Исајева); био је учесник у познатим биткама на Штубику и Малајници (1807. године), где је показао изванредну способност као стратег и као вођа својих устаника.
По непотпуним подацима, Стеван је био ожењен. Имао је супругу и два сина. После трагедије на Чегру, породица се извесно време склања да би се опет вратила у Грабовац. И данас Стеван Синђелић има своје потомке.
Раде Синђелић – наврн унук Стевана Синђелића са својом породицом брине о спомен-комплексу Стевана Синђелића. У спомен-комплексу се налазе: спомен-кућа Стевана Синђелића, капела из које је Синђелић 1804. године са 300 Ресаваца кренуо у устанак, звонара и гроб издајице који је подигнут када су Синђелић и његових 300 друга полагали заклетву „Сви за једног један за све“. Том приликом један од устаника није хтео да положи заклетву. Убили су га, и поред данашње капеле сахранили усправно. Уместо споменика на главу су му ставили комад стене на којој пише гроб издајника.
Раде Синђелић је у комплексу изградио велелепну цркву Вазнесења Господњег (чија је слава Спасовдан). У овој цркви 3. августа 2003. године крштен је унук Радета Синђелића који је добио име Стеван, а крштење је обавио браничевски владика Игњатије. Целу церемонију пратио је и црквени хор из Ћуприје.
У комплексу је и модерни конак. На спрату конака налази се стан за пароха цркве а у приземљу сала за 320 гостију.
Поред сале су просторије за припрему и чување хране и пића а такође је опремљен и компетним прибором за јело и пиће. Као нигде у свету, цео конак Раде Синђелић даје на коришћење мештанима села Грабовца без икакве надокнаде.
Одломак из књиге Селомира Марковића Селета „Чегарски бол“.
Приредила: Наташа Станојловић
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (3. део) […]
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (3. део) […]