Падом Смедерева 1459. године, целом Србијом завладаше Турци. Они једно време дођоше и до Беча, али се највише задржаше јужно од Саве и Дунава.
Српски народ за Турке постаде раја и мораше као порез давати десетак од свега што произведу.
Међутим, Турци и поред тога узимаше од њих најбоље девојке а младиће за своју војску. Да би их сачували, не мали број Срба осакаћивао је рођену децу да их не би Турци одвели. Посебно је било тешко српским породицама када су им Турци одводили малу мушку децу (данак у крви) и у Турској од њих стварали злогласне војнике који су се звали јањичари. Они су касније, не знајући да су Срби, велика зла наносили свом народу.
Поједине паше тражиле су да са невестама проведу прву брачну ноћ. Ово се могло избећи само са великим откупом.
Да би спасили своје породице, велики број Срба у данашњем Санџаку и делом у Босни и Херцеговини морао је да прихвати ислам.
Турци су знали и да завађују Србе како би се што мање организовали против њих. Тако ће нас неслога и свађа дуго пратити. Ево једног примера наше неслоге, и сналажљивости.
У једном селу побуне се сељаци због великог данка (пореза). Изабраше једног међу њима да то саопшти паши и обећаше му подршку. На заказаном скупу испод великог храста стиже и паша, али са коњицом. „Шта није у реду? “ пита паша. Настаде тајац. Изабрани човек иступи пред пашу и каже: „Честити пашо, није у реду са порезом.“ На то ће паша: „Вешајте га.“ Сељаци занемеше још више. (Сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше!) У целој ситуацији човек са омчом око врата сналази се и обраћа се паши:
„Честити пашо, ваљда имам права на последњу жељу?“
Паша: „Имаш, кажи је.“
Сељак: „Честити пашо, ја сам вам рекао да порез није у реду јер је мали и треба га повећати.“
Паша нареди да сељака ослободе и порез повећају. Кад паша оде, сељаци скинуше човека са храста и упиташе га:
„Шта нам то уради човече?“
„А шта сте ви мени учинили?“ пита сељак.
За то доба, а можда и касније, било је наравоученије: СВИ ИЛИ НИКО.
Захваљујући цркви и српској слави, сачуван је наш фолклор и велики број наших обичаја. Тако су настале и бројне легенде. Једна од њих описује догађај код Ниша, у селу Горњи Матејевац.
Обилазећи села један турски официр угледа младу Српкињу. Пошто је имала само 16 година, нареди да му се чува док још мало не сташе, како би се њоме оженио. Док је девојка стасавала, заљуби се у свог мештанина – Србина. Договорише се да свадбу приреде услед циче зиме јер тада Турци слабо залазе у села. Нађе се неко те за свадбу обавести турског официра. Разљућен официр узима одред коњаника и креће пут села. Међутим, нађе се и неки Турчин те о овоме на дан свадбе обавести младожењу. Момак и девојка се дадоше у бекство потоком, према манастиру Свети Јован. Али, за правац бега сазна и турски официр па се да у потеру за њима. Видевши да не могу умаћи потери, младић посла девојку у манастир. Немаше никаквог оружја јер је све око њега оковано снегом и ледом. Младић слику дугу вунену чарапу, ногом разби лед на потоку, па чарапу напуни песком. Официр је предњачио у потери па га, прикривен иза растиња, младић удари чарапом пуном песка по глави. Турчин паде као покошен а младић настави ка манастиру. Кад остали турски коњаници стигоше и видеше онесвешћеног официра, обуставише потеру а њега сместа однесоше у нишку Тврђаву. Сутрадан, када се официр просвестио, поче се шашаво и лудо понашати. Од тада се у нашем крају, а и много даље, за шашаве и луде каже: Ударен мокром (матејевачком) чарапом.
Од 1719.–1723. године Турци у Нишу саградише нову и велику Тврђаву која, услед својих високих бедема и канала беше врло безбедна.
Изграђена на око 22 хектара представљаше и највеће здање и за Турску империју у 18. веку. Овако велика нишка Тврђава (сачувана и данас) имала је велики војни и политички значај.
Смењивале су се и паше у нишкој Тврђави. Један од њих Нишлијама остаде и дан-данас у сећању по чудној пресуди.
На левој обали Нишаве, два километра узводно од Тврђаве, и данас постоји велико насеље Криви Вир.
На том делу беше изграђен велики вир из кога су наводњаване баште и ливаде. Радећи у својој башти, млада Туркиња крај вира угледа младог Србина како одмара са својим стадом у хладу храста. Не могавши да одоли лепоти вира и лепог Србина, Туркиња нађе изговор те дође до пастира. Љубавни занос није изостао. Међутим, буду виђени и на суд пред пашу изведени. Кад паша саслуша младе, донесе пресуду – за све је крив вир. Од тада се тај део Ниша зове Криви Вир. Тако Србин оста жив, а Туркиња неокривљена.
Одломак из књиге Селомира Марковића Селета „Чегарски бол“.
Приредила: Наташа Станојловић
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (2.део) […]