По први пут у својој историји Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. Комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са крајњим идеолошким циљем: да је потпуно уништи. Сведочанства су о томе многобројна, чињенична и очигледна. И увек језиво потресна. Чињенице су најверодостојнији сведоци, за све који имају очи и хоће да виде, и за све који имају уши и хоће да чују. А тих чињеница – сведока је безброј. Доста је указати на неке од тог „легиона“ чињеница, да се одмах осети и види, какво је небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичком богоборачком влашћу.
ЕВО НЕКОЛИКО ТИХ ЧИЊЕНИЦА – СВЕДОКА
1) ШКОЛА – Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. То је у сржи школства под комунизмом. Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва је у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуној употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори „научности“. Какво језиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у Цркву, причешћивања, поста! Каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! Какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у Цркви! Каква хајка на све што је Христово, еванђелско, светосавско!
2.) ПРОСВЕТА – Од врха до дна, сва је не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то је циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем јавних предавања и штампе.
3) ВОЈСКА – И ту је главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког војника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировија и суровија. Не може бити ни речи о правима војника – хришћанина: да похађају Цркву, да се причешћују, да посте, да славе, да имају Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коју другу ознаку вере своје хришћанске.
4) ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ – Били у партији или не, свима је забрањено манифестовати своју веру: они не смеју одлазити у Цркву; не смеју се причешћивати, не смеју славити Славу; не смеју празновати празнике; не смеју крштавати децу; не смеју се венчавати у Цркви; не смеју бити кумови; не смеју улазити у Цркву приликом опела својих сродника, пријатеља; не смеју присуствовати на парастосу у цркви. Једном речју: лишени су свих права која као хришћани морају имати.
5) ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ – И њима, скоро свима, онемогућује се држати се своје вере. Ту се употребљавају тајне и јавне претње, казне, непријатности, притисци, застрашивања, а каткад премештај, па и отпуштање из службе.
6) УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. – Христоборачка диктатура безбожништва мрко гледа и на оне грађане који, иако нису „у радном односу“ са државом, но манифестују своја верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се највише употребљава: подсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће „у радном односу“ са државом.
7) ДРЖАВНА ВЕРА – Када се све ове чињенице саберу у један збир, онда тај збир, ма с које стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкој Југославији безбожништво је у ствари државна вера, коју диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.
8) РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКЛОНСТВА – Измишљено је ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка „наука“ материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, „соцреалистичка“ књижевност.
Катена Мунди
