Христос је човекова крајња жеља. Не постоји виша жеља од ове. Све што је чулно доводи до засићења, али Богом се нико не може заситити. Он је све. Бог је крајња жеља. Никаква друга радост, никаква друга лепотa, ништа друго не може се Поредити с Њим шта друго и може бити поред Највишега?
Љубав према Христу Је другачија од свега другога, Она не зна за крај нити се може заситити. Она дај живот, даје храброст, даје здравље, даје, даје, даје и
што она више даје, то већма човек жели да љуби Бога. Људска љубав може да упропасти и излуди човека. Али када заволимо Христа, све друге наше љубави
уступају. Друге љубави се могу заситити. Љубав Христова је незасита. Tелесна љубав доводи до засићења. Временом може да се изроди у љубомору и нетрпељивост, па чак и да дође до убиства. Може да се претвори у мржњу. Љубав у Христу се, међутим, не мења. Светска љубав се одржава неко време, а онда се постепено гаси, док божанска љубав временом постаје све већа и већа и продубљује се. Свака друга љубав може
да доведе човека до очајања. Но, божанска љубав нас уздиже до сфере Божје и дарује нам мир, радост, пуноћу. Остала уживања замарају човека, док ова духовна
наслада не зна за засићеност. То је незасита наслада која човеку никада не може досадити, то је крајњи домет добра.
Само у једној тачки може доћи до засићења када се човек сједини са Христом. Човек воли, воли, и што више воли, све више увиђа да жели све више да воли. Увиђа да се није до краја сјединио са Богом, да се није до краја предао љубави Божијој. Стално осећа жељу, жудњу и радост при напору да доспе до своје крајње жеље до Христа. Стално постим стално врши метаније, стално молили; па ипак, ништа од свега тога ис задовољава до краја. Он не схвата да је већ доспео до такве љубави. Не осећа да га оно што жели већ испуњава, да је то већ добио, да то осећа, да тиме живи, За оваквом божанском љубављу чезну и жуде сви подвижницни. Опијају се божанственим пијанством. Уз такво божанствено пијанство тело може да стари и пролази, али дух се подмлађује и цвета.
Богослужбене песме и тропари наше Цркве врло често говоре о божанској љубави. Чујте шта црквени песник каже у канону светом апостолу Тимотеју:“
„„Жудео си топлом жудњом
за највишим Врхунцем твојих жеља
и љубављу си се сјединио с Њим.
Жудњом си проживео прикладан живот,
о ти, Богом обузети.
Господ свагда гледа одозго на љубав твоју
и испуњава те боговиђењем. ‘
Израз сјединио си се из трећег стиха значи да човек постаје једно са вољеном личношћу, односно сједињује се са њом. А друга реч из последњег стиха значи не само испуњава него и засићује. О, како су важне ове речи! Саветујем вам да правите збирке ових речи које показују шта је божанска љубав и „божанска лудост“ . Не можеш се наситити оваквих речи. Да, незасита је љубав Христова! Што Га више љубиш, све више мислиш да Га не љубиш и све више желиш ла Га још више воли.
Истовремено, међутим, душу ти запљускује присуство Његово и испуњава је радошћу у Господу, коју ти нико и ништа не може одузети. Тада више немаш воље да зажелиш било шта друго. Нешто слично пише ава Исак Сирин: „Радост која извире из Бога снажнија је од овоземаљског живота. Ко је окуси, не само што неће обраћати пажњу на страсти него неће ни желети овоземаљски живот, нити ће ишта чулно сматрати важнијим од ове радости уколико је она истинска, а не израз прелести или заблуде. Љубав Божја слађа је од привременог живота, слађа је од меда и саћа. Љубави није жао да прими љуту смрт ради оних који њу љубе. Оно срце које је прима, сматра излишном сваку сладост овога света. Јер, ништа друго не може се сравнити
са сладошћу богопознања.
“ И у Кекрагариону блаженог Августина читамо:
„Љубим Те, Господе Боже мој, и желим
да Те љубим свагда и све више.
Јер, Ти си заиста од најбољег меда слађи,
од најврснијег млека храњивији
и од свеколике светлости блиставији.
Стога си за мене и од злата,
и од сребра и од драгог камења
скупоценији…
О, Љубави, која си свагда више него
најтоплија,
Љубави, која се никада не срозаваш до
млакости,
загреј ме одасвуда пламеном Својим!…
Заволећу Те, Господе, јер си Ти први мене
заволео.
И где да нађем довољно речи да опишем
све примере превелике љубави
Твоје према мени;…
Још си ме и обасјао светлошћу лица Твога,
које си поставио за натпис
на слемену срца мога…“
Из књиге – Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита
