Служећи Богу, живиш у рају. Ако упознаш и заволиш Христа, живиш у рају. Христос је рај. Рај почиње овде. Црква је рај на земљи. Веома сличан -штавише исти – са оним на небесима. Исти рај који се налази на небу налази се и овде на земљи. Овде су све душе једно, као што су у Светој Тројици три божанска Лица, али међусобно сједињена тако да чине једно Биће.
Наше главно старање јесте да се посветимо Христу, односно да се сјединимо са Црквом. Ако уђемо у љубав Божју, улазимо у Цркву. Ако не уђемо у Цркву,
ако не постанемо једно са овдашњом земаљском Црквом, онда постоји бојазан да ћемо изгубити и ону небеску. А кад кажемо небеску, не треба мислити да ће-
мо у будућем животу наићи на вртове пуне цвећа, на брда, реке и птице. Нема тамо овоземаљских лепота. Тамо постоји нешто друго, нешто веома узвишено.
Али да бисмо доспели до тог другог, треба претходно да прођемо кроз све ово овде, да прођемо кроз земаљске слике и лепоте.
Ко живи Христом, постаје једно са Њим и са Црквом Његовом. Живи ван себе од усхићења. Такав живот се разликује од живота других људи. Такав живот
јесте радост и весеље, узлет у небеске висине. То је живот Цркве, живот Јеванђеља. То је Царство Божје, Царство Божје у нама (Лк. 17, 21). У нас се усељава Христос, а ми почињемо да обитавамо у Њему. Дешава се нешто слично ономе што се дешава комаду гвожђа. Кад га ставимо у ватру, оно постаје огањ и светлост; али чим га извадимо из ватре, опет је обично, тамно гвожђе; опет је мрак.
У Цркви долази до божанственог сједињења Бога и људи. У Цркви се обожујемо. Када смо са Христом, ми смо у светлости онда нема таме. Светлост,
међутим, не траје стално; њено присуство зависи од нас. Дешава нам се исто што и гвожђу које потамни чим се нађе изван ватре. Мрак и светлост не иду заједно. Никада не можемо имати истовремено мрак и светлост. Или светлост или мрак! Кад упалиш светлост, нестаје мрак.
Из књиге: „Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита“, Беседа, Епархија бачка
