Бог је Љубав. Он није просто посматрач нашег живота. Он промишља и стара се као Отац наш, што и јесте, али притом поштује и нашу слободу; не врши притисак на нас. Ми, са своје стране, имајмо наду у Промисао Божји, па пошто верујемо да нас Бог будно прати, будимо смели и похитајмо да се предамо љубави Његовој. Тада ћемо Га стално видети пред собом. Нећемо се плашити да ћемо кренути стрампутицом.
Како је човеково тело савршено! То је велика фабрика: човек пије воду, а она улази у стомак, у бубреге, и чисти крв. Рад срца –то вам је читава пумпа… Па
онда плућа, јетра, жуч, панкреас, мозак, нервни систем, чуло вида, чуло слуха… А шта тек да кажемо о духовним силама у човеку? Шта да кажемо о томе како све то истовремено и хармонично функционише, једно заједно са другим, под заштитом Божјом и по Промислу Божјем?
Све је обухваћено Промислом Божјим. Видите ли борове? Колико иглица се налази на сваком бору? Можете ли да их избројите? Бог их, међутим, познаје и без Његове воље ниједна не пада на земљу. Тако је и са власима косе на нашој глави. И оне су све избројане. Бог се стара и за најмање ситнице у нашем животу. Он нас воли. Он нас штити.
Ми живимо као да не осећамо величину Божанског Промисла. Бог је веома скривен. Не можемо да схватимо Његова дејства или енергије. Не мислите да
је Бог нешто учинио овако или онако, па то после поправљао. Бог је непогрешив. Ништа Он не поправља. Али какав је Бог у Својој дубини и у Својој суштини, ми то не знамо. Вољу Божју не можемо да истражимо: „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ; него колико су небеса виша од земље, толико су путеви моји виши од
ваших путева, и мисли моје од ваших мисли“ (Ис. 55, 8-9).
Кад нас Бог обдари благодатним даром смирења, тада све видимо и све осећамо; тада Бога доживљавамо на очевидан начин. Кад у себи немамо смирења, онда ништа не видимо. Када се, напротив, удостојимо светога смирења, онда све видимо и свему се радујемо. Живимо Богом; доживљавамо у себи рај, који није ништа друго до Христос.
Испричаћу вам нешто –не знам да ли сте то већ прочитали у Отачнику — што указује на Промисао Божји и сведочи о сили духовникове молитве.
Један старац пошаље свога послушника, по имену Пајсија, неким послом далеко од његове подвижничке келије. Пајсије је сатима корачао и корачао.
Било је већ подне. Сунце упекло. Он угледа једну велику стену која је бацала сенку, отиде до ње и леже у њен хлад да се одмори. Тако и заспа. Док је спавао, –или је спавао или се налазио у стању опуштености, –он угледа свога старца и чу његове речи: „Пајсије, Пајсије, устани и бежи одатле!“ Чим је чуо старца како му гласно довикује, он скочи и уклони се. Тек што се одмакао пет-шест корака, кад –оооп! –има шта да види: стена се покренула! Да је остао, пала би на њега и он би био згњечен као птичица у замци. Од њега не би
остало ни кошчице! Старац се, уствари, налазио веома далеко од Пајсија, али он га је ипак видео.
То је Промисао Божји. Обистињују се речи Господње: „А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима:
узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Марк. 16, 17-18). Можемо помислити и рећи следеће: Боже мој, Ти си свуда присутан и све видиш. Видиш и мене, ма где се ја налазио. Прати ме љубављу Својом на сваком кораку мом.
Заједно са светим песником Давидом понављајмо: „Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица Твога куда ћу побећи; Ако узиђем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у
ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука Твоја водити, и прихватиће ме десница Твоја“ (Пс. 138, 7-10).
Није, свакако, довољно да све ово знамо, али нам је на велико укрепљење и утеху када то верујемо, доживљавамо и усвајамо.
Књига: Живот и поуке Светог Порфирија Кавсокаливита
