Архиепископа Александријског
О поклоњењу и служењу Богу у духу и истини
Реч трећа
Да је немогуће да избегнемо смрт због греха и ђавољску власт, ако не освећењем Христовим, и да оправдање не бива са законом, већ са Христом.
Пошто су се Израелци понели најбоље према овом начину жртве и да су на крају прворођена (деца) Египћана била истребљена а удаљила су се од освећених, као у типу, Христа истребитеља, тада чим су изашли из земље својих господара, журећи да стигну у земљу коју им је обећао Бог, не пешаче директно ка њој, већ иду лутањима некад лево а некад десно са свог пута. Пошто опет пише следеће: „А кад Фараон пусти народ, не одведе их Бог путем к земљи Филистејској, ако и беше краћи, јер Бог рече: Да се не покаје народ кад види рат, и не врати се у Мисир. Него Бог заведе народ путем преко пустиње ка Црвеном мору“[1].
ПАЛ: Дакле, каква се тајна крије овде?
КИР: Ево, то ћемо да испитамо ако желиш. Разумеш ли да су имали пут пред собом који их је водио право ка њиховом одредишту и могли су брзо да стигну мало пешачећи (јер је била, каже, близу обећана земља), очигледно је да их је водио другим путем, јер је следио велики круг, предвиђајући Створитељ њихову спремност за одступањем и још неумерену склоност (наших) старих ка плашљивости.
ПАЛ: Реч није још постала јасна.
КИР: Да пређемо на духовно испитивање ствари. Они који се удаље из светског живота и тираније демона, као из неке египатске земље, директан пут и веома кратак води ка освећењу и нади близу Бога, вера у Христа и оправдање које се даје од Њега, сагласно са овим што је рекао Павле са мудрошћу: „Али шта говори (Писмо)? Близу ти је реч, у устима твојим и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“[1]. Овај кратак и брз пут није дозволио нашим старима Бог да га пређу, већ је пронашао на неки начин кружни пут који уопште ни нема директно кретање, речи са околишањима, и закон са загонеткама, који је дао дужу и неизмучену педагогију, имајући на неки начин једну врсту изучавања савршенијих ствари од оних које су се налазиле у сенци, и да предподучавају тајну и да не буду прогутани случајним страховима у отуђењу и удаљавању од Христа, и бивајући на неки начин припремљени и учећи истинску добробит, биће спремнији за жељу и ревност у истини, имајући учвршћену и непоколебљиву љубав према Богу. Са дужим и не директним путем, пут служења (Богу) писма, био је педагог закон. Међутим не дешава се то исто са Христом.
Зато што нам је дао директан и кратак пут, то јест пут вере, претапајући га у храброст и у потребу да стојимо са храброшћу пред свима онима који ратују против нас. Да волимо колико год јако можемо да претрпимо зло због добра и да се супроставимо храброшћу ђавољским методама, говорећи оно што је рекао пророк: „Гле, Господ Господ помагаће ми: Ко ће ме осудити?“[1]. И ово што нам изазива такву достојна дивљења храброст није ништа од оних других (ствари), већ само сила са неба, наиме учешће и заједница Духа Светога.
ПАЛ: Разумем ово што говориш и дивим се проницљивости твога духа.
КИР: Наравно могао је одмах да покаже време спасења кроз Христа што се односи на оно што је повезано са оним горе. Зато каже: „Пета генерација
Израелаца је изашла из Египта“[1]. Јер се ослобађамо толико од ропства и од мука у узалудним тешкоћама, колико и од тешког рада око земље и њива (разумеш ово што говорим), током пете генерације, сагласно са јеванђељским одломком, наиме пета смена времена. Зато каже: „Јер Царство Небеско слично човеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој“[2]. Дакле пази, да се последњи шаљу у виноград на неки начин током пете генерације и у последња времена, када је Јединородни постао човек и поднео клање за живот свих. Зато је и Мојсијев закон одредио да узму јагње од десетог дана првог месеца и да га закољу до вечери четрнаестог дана истог месеца, да се истовремено и пета смена времена означава „до вечери“, као пета генерација, током које је било клање Спаситеља.
ПАЛ: Сав циљ Богоносног Писма, као што се чини, тежи тајни Христовој[3].
КИР: На сваки начин, јер завршетак закона и пророка је Христос. Зато што: „Јер нема другога имена под небом данога људима којим би смо се могли спасити“[4]. Ово је рекао ученик Спаситељев и лак је доказ ствари, ако испитамо све оно што следи. Зато каже: „Тако отишавши из Сохота, стадоше у око у Етаму, накрај пустиње. А Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака водећи их путем, а ноћу ступу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу. И не уклањаше испред народа ступа од облака дању
ни ступа од огња ноћу“[1]. Видиш, кад су отишли Израелци из земље Египћана, да им је био водич Бог у облику стуба од облака и огња? И са ово двоје им је израдио детаљан план Христос.
ПАЛ: На који начин?
КИР: Прво, јер је стуб и ослонац истине, потпуно непоколебљив и несаломив, и уздиже се високо са земље. Светлошћу Христовом имамо ослобађање од мишљења тела и од ваљања у земаљском злу, и пењемо се високо кроз Њега, имајући наше мишљење на небесима и живећи на небу. Пошто је написано: „Јер се Божији моћници земље веома уздигоше“[2]. И Христос говори негде Давидовим устима о земљи и о светим апостолима: „Ја утврдих стубове њене“[3]. Дакле, ојачали су свети ученици, који утврђују земљу, са силом одозго, то јест носећи благодат Духа Светога. И били су стубови, због свог саображавања са Христом, и својим подобјем благодаћу Духа Светога. Прихватићеш да је Христос назван стубом не из неког другог разлога, већ због онога што смо мало пре рекли. Водио их је, каже, када је био дан стубом од облака, а ноћ стубом од огња, да би им показивао пут. Свето Писмо је имало обичај да ноћ назива временом пре Христовог доласка, током којег, још имајући власт Сатана, владао над људима кроз таму незнања. Даном опет назива време епидемије Спаситеља, током којег смо били просветљени, јер смо прихватили у свом уму сијање истине Богоспознања и гледамо очима душе
Сунце праведности. И ово ће да потврди Павле говорећи за време пре епидемије и за време епидемије[1]. „Ноћ поодмаче, а дан се ближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружије светлости. Да ходимо поштено као по дану“[2]. Схватајући старо време као ноћ, и дан време када је Јединородни постао човек, кажемо да је ишао испред Израелаца у облику огња, сразмерно закону који осуђује и кажњава (јер огањ је знак казне), пред нама иде у облику облака, то је тип светог крштења и нашег спасења водом. Није ли облак вода?
ПАЛ: Како да није?
КИР: И када су отишли из Египта Израелци, распалио се од гнева њихов стари господар, то јест Фараон, и почео је да их гони. Зато каже: „И упреже у своја кола, и узе народ свој са собом. И узе шест стотина кола изабраних и што још беше кола Мисирских, и над свема војводе“[3]. И опет мало доле: „И кад се приближи Фараон, подигоше синови Израиљеви очи своје, а то Мисирци иду за њима, и уплашише се врло, и повикаше синови Израиљеви ка Господу. И рекоше Мојсију: Зар не беше гробова у Мисиру, него нас доведе да изгинемо у пустињи? Шта учини, те нас изведе из Мисира. Нисмо ли ти говорили у Мисиру и рекли: Прођи нас се, нека служимо Мисирцима? Јер би нам боље било служити Мисирцима него изгинути у пустињи“[4]. На ово је Мојсије одговорио: „Не бојте се, станите па гледајте како ће вас Господ избавити данас; јер Мисирце које сте видели данас,
нећете их више видети довека. Господ ће се бити за вас, а ви ћете мучати. А Господ рече Мојсију: Што вичеш к Мени? Кажи синовима Израиљевим нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцепи га, па нека иду синови Израиљеви поред мора сухим“[1]. Бог је учинио очигледним и начин помоћи: „И подиже се анђео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, и отиде им за леђа; и подиже се ступ од облака испред њих, и стаде им залеђа. И дошав међу војску Мисирску и војску Израиљску, а беше онијем облак мрачан а овијем светљаше по ноћи, те не приступише једни другима целу ноћ“[2]. Ово нам говори приповедање свете Историје. Међутим треба, сматрам, да опет испитамо прецизност значења, детаљно проучавајући нашим умом све што је написано.
ПАЛ: Тачно тако!
КИР: Одлазе Израелци журећи ка светој земљи имајући водича и предводника Бога у облику огња и облака. Пошто није могуће ни на који начин да стигнемо у небески и свети град, ако нам није водич Христос да нам осветли пут спасења. Онима који више воле овај начин деловања, шкругућу непријатељи зубима у овоме свету, али их закон подстиче да покажу смелост и охрабрује их кроз њихов страх. И да ће пасти пред њима мноштво њихових противника то саопштава веома јасно. Јер ово у сваком случају алудира да су Египћани изашли из средине (ствари). Опет оне који су се уплашили да ће можда нешто пострадати, њих је спасао Бог
користећи као протип свето Крштење. Зато каже: „Што вичеш к мени? Кажи синовима Израиљевим нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сухим“[1]. Или можда чудесни Павле не пише за Израелце, да су поверењем у Мојсија узели крштење кроз облак и море[2]?
ПАЛ: Слажем се!
КИР: Требају сви они који желе да следе Христа и журе ка небеском граду, да се не заустављају код закона и да остану непокретни у заповестима Мојсијевим, и да инсистирају да живе у сенкама и типовима, већ је боље да напусте и оду негде другде, то јест у свето крштење. Ово су учинили наши стари заповешћу Божијом, корачајући између таласа, и као што говори Павле: „Крштени у мору“. Јер тада ће само имати помоћника посредника Божијег и људи, Исуса Христа. Пошто је Логос Бог, постао човек. И са другог начина размишљања ће Га имати као посредника према домостроју, јер обично пролази између оних који Га поштују и оних који их прогоне, и не дозвољава да се сукобе, спречавајући нападе непријатеља. Зато каже: „И подиже се анђео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, и отиде им залеђе; и подиже се ступ од облака испред њих, и стаде им залеђа. И дошав међу војску Мисирску и војску Израиљску, беше онијем облак мрачан а овијем светљаше по ноћи, те не преступише једни другима целу ноћ“[3]. Са анђелом и стубом од
облака опет се означава Христос. Јер Његово име је: „Анђео снажне воље“[1].
ПАЛ: Када се постави између, Христос неће дозволити да се сукобимо са онима који желе да ратују са нама?
КИР: Тако стоји ствар, то исправно разумеш. Међутим, осим што ти говорим ово, и као што сматрам, неће скренути са нашег циља моје размишљање. Са тиме да сада више волимо да се ослободимо од похотног и светског живота и да се старамо да следимо са што могућом већом ревношћу законе Божије, међутим док још нисмо обогаћени Божијом благодаћу светим Крштењем, нисмо много јаки, наиме одговарајући у потреби да подносимо и трпимо муке због врлине и да можемо да носимо искушење ратова. Као и биљке које чим почну да ничу не желе да подлегну сушењу због силног напада сунца, и неће да претрпе ни најмању шету ако их потресају насилна дувања ветрова, и у сваком случају имају потребу за неким техничким помагалима, и њихово повезивње око њих, на исти, мислим, начин и душа човекова, ослобађајући се недавно из ропства страсти и крећући се ка бољем и желећи да следи Божији закон, постаје блага и нежна и лако се бори приликом повлачења, гледајући напред муке и закон рата, и сматраће важнијим да се врати тамо где је некада била. И Израелци када су видели (војну) припрему Египћана, обесхрабрујући се само погледом на рат, пребацили су чудесном Мојсију и рекли: „Нисмо ли ти говорили у Мисиру и рекли: Прођи нас се, нека служимо Мисирцима? Јер би нам боље било служити
Мисирцима него изгинути у пустињи“[1]. Слаба је за битку и веома спремна за ропство а веома уплашена пред светим крштењем душа човекова. Међутим, ако се окружи небеском силом добијајући благодат, супроставиће се одлучно онима који желе да је прогоне и бориће се храбро и најлакше ће се сударити са побунама супарника са војводом и својим предводником у борби Христом. Јер не треба да победимо другачије, осим само на овај начин.
ПАЛ: Дакле, размисли са каквим примерима ћеш нам показати и ово, јер наравно неће ти недостајати.
КИР: Са већином (примера) са којима можемо лако да покажемо ово, и прво од најближег и са онима које је писао сам Мојсије. Они који су се паралисали само од погледа на Египћане, када су прешли Црвено море и остварили су тип светог Крштења (јер као што пише мудри Павле: „Крстили су се у облаку и у мору са поверењем у Мојсија“), тада су се показали ратоборнијима и страшнијима у одупирању против непријатеља, али уз помоћ Христову. Написано је следеће: „Али дође Амалик да се бије с Израиљем у Рафидину. А Мојсије рече Исусу: Изабери нам људе, те изађи и биј се с Амаликом; а ја ћу сутра стати на врх брда са штапом Божијим у руци. И учини Исус како му рече Мојсије, и поби се с Амаликом; а Мојсије и Арон и Ор изађоше на врх брда. И докле Мојсије држаше увис руке своје, надбијаху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надбијаху Амаличани. Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше под њ, те седе; а Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге, и не клонуше му руке до захода сунчанога. И разби
Исус Амалика и народ његов оштрим мачем. Потом рече Господ Мојсију: Запиши то у спомен за књигу, и кажи Исусу нека памти да ћу сасвим истребити спомен Амаликов испод неба. Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ застава моја. И рече: Што се рука беше подигла на престо Господњи, Господ ће ратовати на Амалика, од кољена до кољена“[1].
ПАЛ: И какав може да буде смисао свега овога што је написано? Веома не разумем.
КИР: Не постоји никаква тешкоћа, сматрам, за оне који желе да то истраже са пажњом. Јер, неко размишљајући да је Исус добио наређење од Мојсија, шта друго може да се претпостави, већ оно у сваком случају, да Логос, бивајући Бог, потчино се закону, према свом људском облику, и потчинио се на неки начин другачијим начинима у заповестима које су дате кроз Мојсија, час подносећи обрезање тела, час стављајући дидрахму као порез, укључен као кривац у закону заједно са кривцима закона, рекао је са јасношћу: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним“[2]. Али, упркос томе што се потчинио закону због своје људске природе, био је тако и Бог и Спаситељ и искупитељ целог народа. Јер је изабрао из целог народа Израелаца и из сваког племена јаке мушкарце, наиме опет и свете апостоле и оне који су призвани у веру, за оне које је могло да се каже (оно што је) одговарајуће: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен“[3], и тако се заједно са њима построијо у
војни ред против господара овога века, за кога говори Владика свих, победник (над) свиме: „Сад је суд овоме свет; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“[1]. И овенчава са светлим гласом чудесни Јован све оне који су заједно са Њиме и кроз Њега изашли као победници. Зато каже: „Пишем вам дечице, да су вам опроштени греси ради имена Његова“[2]. Или није истина ово што говорим?
ПАЛ: Наравно да јесте!
КИР: Бојни поредак, рекао је Мојсије, треба да буде сутрашњи дан. Јер се нису показала чуда у његовом времену, већ се више десило у следећем и идућем, то јест после Мојсија и закона. Касније се Мојсије пење на једно брдо и на врху једног брежуљка да би могао да прати битку и постигнућа Исуса у њој. Јер подиже симетрично и учење закона у томе да би смо могли на неки начин да посматрамо из далека Христове ратне вештине. И када је Мојсије ширио руке, Израелци су побеђивали, а када их је спуштао показивао је слабост и побеђивали су Амаличани. Јер је постао неосвојив и од самога ђавола, и од било ког непријатеља који (би) желео са мржњом да га раздере, наравно не цео Израелски народ, већ они који су више волели саображавање са Христом са тиме да носе Његово срамоћење, то јест часни крст. Пошто тако руке као што изгледају раширене у ваздуху јасно оцртавају облик крста. Међутим, они који нису прихватили крст постали су лак плен упада непријатеља, јер нису имали помоћника. Када шири своје руке за нас Мојсије, показујући облик крста, пада исцрпљен Амалик, у сваком случају нама означава оне који часним крстом побеђују Сатану и надвладавају своје непријатеље. Када га опет видимо да спушта своје руке и у наставку да побеђују Амаличани, сматраћемо оне који су се потчинили ђаволу и побеђени су, пошто не виде потребу да прихвате Христа, којима послати Христ каже: „Зато вам рекох да ћете помрети у гресима својим; ако не поверујете да ја јесам“[1]. То да су отежале руке Мојсијеве и да се са тешкоћом веома тешко узвисују и шире у томе да показују часни облик крста, изгледа ми да ово саопштава на неки загонетни начин, да нису били веома ревносни Израелци да прихвате веру, и наставили су даље са веома великим оклевањем и тешкоћом да прихвате срамоћење Христово. Зато исправно чудесни Павле назива крст срамотом за Јудејце. Зато каже: „Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше пода њ, те седе; а Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге“[2]. Камен правилан, одабран, угаони, скупоцен[3]је Христос, на коме се одмарају (јер седење саопштава одмор) најзваничнији (у функцији) и најобразованији од Израелаца, оне које је изабрала благодат као њене, и шире руке, то јест прихватају крст, које на неки начин учвршћује и држи због овога Христос, као што се означава са Ором и Ароном, сматрајући се истовремено као судија и архијереј. Ор је био непристрасни судија, а Арон Архијереј, које је здржала све оне од Израелаца које је изабрала благодат као њене, због њиховог спасења вером. Мислим да ово саопштава оно што
је пророчки речено од Исаије: „Да нам Господ над војскама није оставио мало остатака, били би смо као Содом, изједначили би смо се са Гомором“[1]. И када је пао онај који се супроставио, то јест Амалик, каже: „Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти“[2]. Јер би требало књижевним делом светих Јеванђелиста да се настави бескрајно и безгранично о чудесним подвизима Христовим. Да се свима објави, каже, књижевно дело о Исусу. Јер је као посвета Христу, похвале и Његова хваљења, књижевна дела светих. Када су пали и поражени Амаличани, Мојсије прави жртвеник Богу и на њему је написао натпис: „Бог је моје утичиште“[3]. И ово може да буде Христов тип, јер је био Господ и прибежиште наше, и када је победио Господара овога века и погазио је власт смрти и принео је самога себе зарад нас као савршено заклање, да би био мирис миомира за Бога и Оца. Али је жртвеник тип Христов, на коме је потребно и истинито име: „Господ је моје прибежиште“[4].
ПАЛ: Слажем се са тобом, зато што мислиш исправно.
КИР: Христос је невидљивом руком ратовао против духовног Амалика и победио га је и потчинио је незнабожце и отео је његове товаре[5], као што говори и сам, бацио је у окове јакога. Јер стадо које некада било у његовој власти, то јест незнабожце, спојио их је са својим старијим стадом верника. И зато је рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“[1]. Христос је наш мир, сагласно са Писмом, учино је двоје (као) једно, и развалио је међупросторну преграду, непријатељство, у свом телу, укинуо је Јудејски закон заповести и поредка[2], и ујединио је у једног новог човека све оне који су се обрезали и оне ван закона. Пази на ову велику тајну која се повезује са оним што смо рекли мало пре, као са сенкама и загонтекама. Зато каже: „А Јотор свештеник мадијамски, таст Мојсијев, чу све што учини Господ Мојсију и Израиљу народу својему, како изведе Господ Израиља из Мисира; и узе Јотор таст Мојсијев, Сефору, жену Мојсијеву, коју беше послао натраг, и два сина њезина, од којих једном беше име Тирсам, јер рече: Туђин сам у земљи туђој. А другом беше име Елиезер, јер рече: Бог оца мојега би ми у помоћи и оте ме од мача Фараонова. И пође Јотор, таст Мојсијев, са синовима његовим и са женом његовом к Мојсију у пустињи, где беше у околу под гором Божијом. И поручи Мојсију: Ја таст твој Јотор идем к теби и жена твоја и оба сина њезина с њом. И мојсије изиде у сусрет тасту својему и поклони му се и целива га, и упиташе се за здравље, па уђоше под шатор његов. И приповеди Мојсије тасту својему све што учини Господ Фараону и Мисирцима ради Израиља, и све невоље које их налазише путем, и како их избави Господ. И радоваше се Јотор свему добру што учини Господ Израиљу избавивши га из руке Мисирске; и рече Јотор: Благословен Господ који вас
избави из руке Мисирске и из руке Фараонове, који избави народ из ропства Мисирскога. Сад видим да је Господ већи од свих Богова, јер чим се поношаху, оним их самим надвиси. И узе Јотор, таст Мојсијев, и принесе Богу жртву паљеницу и принос; и дође Арон и све старешине Израиљске, и једоше с тастом Мојсијевим пред Богом. А сутра седе Мојсије да суди народу; и стајаше народ пред Мојсија од јутра до вечера. А таст Мојсијев, гледајући шта све ради с народом, рече: Шта то радиш с народом? Зашто седиш сам, а вас народ стоји пред тобом од јутра до вечера? А Мојсије рече тасту својему: Јер долази народ к мени да пита Бога. Кад имају шта међу собом, долазе к мени, те им судим и казујем наредбе Божије и законе Његове. А таст Мојсијев рече му: Није добро што радиш. Уморићеш се ти и народ који је с тобом; јер је то тешко за тебе, нећеш моћи сам вршити. Него послушај мене; ја ћу те световати, и Бог ће бити с тобом; ти буди пред Богом за народ и ствари њихове јављај Богу; и учи их наредбама и законима Његовим, и показуј им пут којим ће ићи и шта ће радити. А иза свега народа изабери људе поштене, који се боје Бога, људе праведне, који мрзе на мито, па их постави над њима за поглаваре, хиљаднике, стотнике, педестенике и десетнике; они нека суде народу у свако доба, па сваку ствар велику нек јављају теби, а сваку ствар малу нека расправљају сами; тако ће ти бити лакше, кад и они стану носити терет с тобом“[1]. И још мало доле каже: „И Мојсије послуша таста свог“[2].
ПАЛ: Хајде опет и узимајући посебно једно по једно, објасни их.
КИР: Не прихваташ ли да је Мадијамац из другог племена и од незнабожаца? Јер није произашао од корена Аврамовог. Осим тога био је свештенослужитељ и верујући у оно време добровољне религије коју су поштовали на земљи. Као што се говори, клањали су се и прихватали на свој начин вишњега Бога, наравно као што је и Мелхиседек, међутим прихватајући и неке друге Богове, урачунајући заједно са њим најсавршеније творевине, земљу и небо, сунце и месец, и светлије звезде. И ово извртање и илузорно схватање је стара грешка и наставља се и шири до дан данас. Јер тако још верују неки који су неразумни из феникије и Палестине, који сами себе називау побожнима, међутим корачају једним средњим путем религије, нити се јасно слажу ни са обичајима Јудејаца нити Грка, већ су расплинути и подељени између ово двоје. И када су некад Израелци изабрали ову веру, пророк Илија их је прекорео, говорећи: „Докле ћете храмати на обе стране? Ако је Господ Бог, идите за Њим; ако ли је Вал, идите за њим“[1]. И Јотор је, као што је природно, следио један такав начин религије. Када је он чуо за све што је Бог учинио за спасење Израелаца, одушевљен због цењених и достојног дивљења проповедања, долази код Мојсија са својим покућством и са свим својим рођацима. Мојсије када га је видео прихватио га је са радошћу и примио га је у свој шатор и приповедао му је веома детаљно светле подвиге Божанске силе и ван сваке речи и сваке врсте чудотворства. Мноштво оних који
су се налазили у прелести, наиме незнабожци, пοзвани су да промене мишљење и да се окрену ка Богу, прво од лажних проповеди које се дешавају да неко чини о Богу, а потом од самих себе дезертирајући на неки начин према Божијем закону, то јест катихизису[1] који нуди Свето Писмо. Да би притрчали незнабожци и у први шатор. Јер је закон онај који уводи. Потом старијим проповедањима, мењајући своје мишљење, настављају ка схватању да верују да је Бог један и јединствен, али да треба да му донесу плодове. Јер, када је Мадијамац, чуо Мојсијево проповедање, рекао је: „Сад видим да је Господ већи од свих Богова, јер чим се поношаху, оним их самим надвиси. И узе Јотор, таст Мојсијев, и принесе Богу жртву паљеницу и принос; а дође Арон и све старешине Израиљске, и једоше с тастом Мојсијевим пред Богом“[2]. Закон је учитељ основних принципа, и води нас Мојсије ка првом стадијуму истине Богопознања, наиме уводни катихизис са старим Светим Писмом.
ПАЛ: Наравно да јесте!
КИР: Христос води у савршенство оне који су у процесу катихизиса од стране закона. И говорећи опет закон, да разумеш као Стари Завет. Мојсије је пред Јотором користио само приповедања о Богу, и у наставку му је променио мишљење, да без поговора и категорички исповеда да не постоји други Бог, него само један, Бог по природи и истинити Бог. Ово је прва вера оних који се уводе у веру, то да се ослободе од идеје о многобоштву, и да прихвате
једног истинитог и по природи Бога. Арон је служио код трпезе Јотору и позвао га је да једу заједно. Зато каже: „И узе Јотор, таст Мојсијев, и принесе Богу жртву паљеницу и принос; и дође Арон и све старешине Израиљске, и једоше с тастом Мојсијевим пред Богом“[1]. И заиста је Христос, најистинскији Арон, чини нас савршенима живим хлебом, и чини савршенима не само оне који произилазе од незнабожаца, већ и оне који су изабрани и помешани од крви Израиља, чији тип су презвитери. И доказ освећења не безначајан чини то да треба да једу хлеб пред Богом. Шта може да буде оно што се дешава пред очима Божијим, ако не тајна вечера и жртва и њени учесници?
ПАЛ: Говориш исправно.
КИР: И заиста поставши савршени због Христа пењемо се у пристојност вишу од педагогије закона, то ћемо да утврдимо без труда ако прихватимо као јасну слику ствари Мојсија и Јотора, јер каже: „А сутрадан седе Мојсије да суди народу, и стајаше народ пред Мојсијем од јутра до вечера“[2]. Јотор му излаже једно мишљење, које је Мојсије испоштовао и прихватио га је гледајући да је најбоље. Зато каже: „И Мојсије послуша таста својега, и учини све што рече“[3]. Или можда неко може да изрази боље размишљање или мишљење, али он се неће сматрати да има бољу разумност?
ПАЛ: Слажем се!
КИР: Да је опет узвишенији и веома много изнад катихизиса закона наше усавршавање кроз Христа, који нас уздиже у знању које је неупоредиво узвишеније, то ће нам лако показати најсветији Павле, који, због чудесног знања Христовог, као што и сам говори, са великом ревношћу прихвата да буде оштећена корист закона, сматрајући их смећем да би задобио Христа[1]. И оне који поштују само оно што је предао Мојсије, али не прихватају усавршавање које нуди Христос, пророк Јеремија је рекао: „Како говорите: Мудри смо, и закон Господњи је у нас? Доиста, гле, лаж учини лажљива писаљка књижевничка. Мудраци се осрамотише, уплашише се и ухватише се, ето, одбацише реч Господњу, па каква им је мудрост?“[2]. Међутим за нас који нисмо одбацили спасоносну реч (јер прихватамо са благодаћу Христово учење), сама је постала мудрост послата од Бога. Богатији смо и према промишљености од људи закона и (више) уведени у веру од проповедања закона, једући хлеб пред Богом, научени смо да говоримо и да верујемо у најбоље. Јотор даје савет, и Мојсије га прихвата. Логично би могао да се сматра Јотор преставником незнабожаца, а Мојсије верујућих од закона.
ПАЛ: То си рекао исправно!
КИР: Усавршавање кроз Христа и сила Његових тајни и чини нас мудрима, и да изгледамо узвишенији од смрти, уништавајући духовног Амалика, то јест Сатану. И веома исправно је Псалмопојац рекао: „Богом ћемо учинити снагу, и он ће уништити оне који нас угњетавају“[1]. Међутм, за нас који смо стекли сијање вере викао му је опет: „Јер си ти похвала силе њихове, (и непрестаним поуздањем у Твоје име[2]), и именом Твојим обрадоваће се цео дан“[3]. Поносимо се јер се спашавамо силом Христовом, и имамо Га „као оружије успеха“[4], сагласно са Писмом. Овај тип и јасна слика може опет да буде оно што је написано на крају друге књиге о царевима, које садржи следеће: „А кад Давид уста ујутру, дође реч Господња Гаду, пророку, који беше Давиду виделац и рече: Иди и кажи Давиду: Овако вели Господ: Троје ти дајем, изабери једно да ти учиним. И дође Гад к Давиду и каза му говорећи: Хоћеш ли ти да буде седам гладних година у земљи твојој, или да бежиш три месеца од непријатеља својих и они да те гоне, или да буде три дана помора у твојој земљи? Сад промисли и гледај шта ћу одговорити ономе који ме је послао. А Давид рече Гаду: У тескоби сам љутој; али нека западнемо Господу у руке, јер је милост Његова велика; а људима да не западнем у руке. И тако пусти Господ помор на Израиља од јутра до одређеног времена, и помре народа од Дана до Вирсавеје седемдесет тисућа људи. А кад анђео пружи руку своју на Јерусалим да га убија, сажали се Господу са зла и рече анђелу који убијаше народ: Доста, спусти руку. А анђео господњи беше код гумна Орне Јевусејина. А Давид, кад виде анђела где бије народ, проговори и рече Гоподу: Ево, ја сам згрешио, ја сам зло учинио, а те овце шта су учиниле? Нека се рука Твоја обрати
на мене и на дом оца мојега. Потом опет дође Гад к Давиду исти дан и рече му: Иди, начини Господу олтар на гумну Орне Јевусејина. И отиде Давид по речи Гадовој, како Господ заповеди. Тада Орна обазревши се угледа цара и слуге његове где иду к њему, и отиде Орна и поклони се цару лицем до земље. И рече: Што је дошао цар господар мој слузи својему? А Давид рече: Да купим од тебе то гумно, да начиним на њему олтар Господу да би престао помор у народу. А Орна рече Давиду: Нека узме цар господар мој и нека принесе на жртву што му је воља; ево, волова за жртву паљеницу и кола и јармова волујских за дрва. Све то даваше Орна цару као цар, и рече Орна цару: Господ Бог твој нека те милостиво прими. А цар рече Орни: Не; него ћу купити од тебе по цени, нити ћу принети Господу Богу своме жртве паљенице поклоњене. И тако купи Давид гумно и волове за педесет сикала сребра; и онде начини Давид олтар Господу, и принесе жртве паљенице и жртве захвалне. И Господ се умилостиви земљи, и преста помор у Израиљу“[1].
ПАЛ: И какав смисао ово може да има? Веома је тешко да се разуме излагање свега овога.
КИР: Заиста је тешко схватљиво и стварно је тешко разумљиво. Али да истражимо оно, то јест спољашњи, као што би смо рекли, смисао истраженог одломка, рекапитулирајући у веома мало речи удубљивајући се умом у ово. Дакле пази, Паладије, као у огледалу и са слабим фантазијама тајна Христова и начин економије Божије за нас.
ПАЛ: Ово ћеш ти веома добро да учиниш, ти који то можеш да разумеш уз помоћ Божију.
КИР: Слушај дакле. Јер већ напредујем у ономе што желим да кажем. Због Божијег гнева смрт је истребила народ Божији и до часа јела владао је истребитељ а да га нико није спречио. Али када је хтео да подигне руку на јерусалим, спречио га је Бог. Гледајући анђела Давида, како усрдно моли Господа, говорећи да је он погрешио, боље је и праведније да погине пастир и предводник, него овце, јер не знају ништа. Касније навођењем Божијим гради жртвеник на Орнином гумну, које је заједно са воловима који врше купио за педесет сикала. И пошто је направио веома леп Божији жртвеник, принео је на њему жртве, свеспаљенице и мирне жртве, и тако је стало зло и престала је претходна страшна смрт. Свето Писмо означава да је жртвеник у почетку био мали, после га је проширио Соломон. Или мислиш да ово није најкраћи могући опис (овог) одломка?
ПАЛ: Да, јесте. Сада ово разјасни како би смисао био јасан.
КИР: Можда не знаш да је заиста природа човекова склизнула у смрт и исквареност, раздражујући гнев Створитеља, када је на почетку (људског) рода, наиме Адам, који је преступио почетну Божију заповест, и чуо је пресуду, „Јер си прах и у прах ћеш се вратити“[1].
ПАЛ: То је истина.
КИР: Од јутра, дакле од првих година нашег доба, смрт је прождирала становнике земље, до часа за јело, то јест до постављања трпезе. Када је дошло време свете трпезе, и очигледно је да се мисли на тајну вечеру Христову, где једемо небески и животодавни хлеб, страшна претходна и тешка за супростављање смрт је укинута, јер је Бог снисходио у милости,и чим је омекшао истребитељ, који, је желео и оне који су боравили у Светом Граду, то јест духовном Јерусалиму, да подигне своју разоритељну руку, али пошто је снисходила милосрдност Божија, управо тада је спречен. Зато каже: „Престани, доста је“. Свети град је Црква, где су њени становници они који постају савршени према освећењу са животодавним хлебом. Овог тако поштованог и достојног дивљења града сећа се Божанствени Давид када говори: „Преславне (ствари) говораху се о теби, граде Божији“[1]. Пошто је боравио међу нама Христос, који је живот и узрочник живота. Зато и зауставља Истребитеља пред освећенима, јер не треба да побеђује после долазећег часа због постављања свете трпезе, која алудира на време јела. Искупио нас је Христос, кога разумемо у лицу Давидовом. Гледао је смрт да истребљује људе, због нас је постао Утешитељ према Оцу. Јер је принео самога себе ради нас, и желећи потчинио се смрти, и савио је истребитеља, говорећи да је Његов грех. Не јер је згрешио, већ сагласно са Писмом: „А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи“[2], наравно и ако није спознао грех, „поставши за нас
проклетство“[1]. Јер каже, треба више да страда пастир, а не овце. Као добар пастир дао је свој живот због оваца.
Потом, са Божијим указивањем, Божанствени Давид, када је видео анђела истребитеља да се више не креће и да стоји (јер га је видео, каже, близу гумна), тамо је направио жртвеник, и принео је Богу жртве паљенице заједно са жртвама помирења[2] (ради се о врсти и начинима жртва сагласно са законом). Са гумном ћеш схватити Цркву, до које кад је дошао, на крају је стао и прекинуо смрт, и прво је скупио страшну и уништитељску своју руку истребитељ, јер је дом сагласан са природом живота, наиме Христовим. Кажемо да је Црква гумно по неком лику и подобју, у којој се сакупљају као руком захваћени снопови жита, то јест класје, који се жању од светског живота од стране светих жетеоца, наиме од апостола и јеванђелиста, да би дошло до њихове жетве у небеска гумна, као у владичанској житници, у наднебески Јерусалим, да уђу као чисто жито после одбацивања непотребних и сувишних материја заједно са мишљењима, које се схватају као слама. Речено је негде од стране Христа светим апостолима: „Не кажете ли ви да су још четири месеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: Подигните очи своје, и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату и сабира род за живот вечни“[3]. И опет: „Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога
господару жетве да изведе посленике на жетву своју“[1].
Духовна жетва, мислим, мноштво будућих верника и свети жетеоци каже да су сви они који имају на уму и на свом језику Божију реч, која је жива и делотворна и оштрија од сваког ножа са две оштрице, и ући ће дубоко, тамо где раздваја душу од духа и кост од сржи[2]. Са именом гумна и блажени Крститељ објављује Цркву говорећи следеће за Христа: „Ја вас крштавам водом; али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. У његовој руци је лопата, и очистиће гумно своје, и скупиће пшеницу у житницу своју, а плеву ће сажећи огњем неугасивим“[3]. Ово духовно гумно, то јест Цркву, купио је Христос за педесет сикала, наиме за цену која није мала. За њу је жртвовао самога себе, и у њој је поставио свој жртвеник. Пошто је Он свештенослужитељ (зато је постао архијереј[4]), и Он је принео самога себе као жртву, у облику и типу вола који врше, и постао је жртва паљеница и помиритељска жртва. Пошто је преграда оборена од стране Христа и ми, који смо се раније налазили у неслагању и одвојености због греха, улазимо кроз Њега и кроз самог Бога и Оца, укидајући оно старо непријатељство. Јер „Он је мир наш“[5]сагласно са Писмом.
ПАЛ: Наиме, теле које врши ћемо схватити као Христа? Како то мислиш?
КИР: Није ли Мојсиев закон назвао, вољени мој, воловима који врше свете ученике? Јер говори на загонетан начин: „Немој завезати уста волу кад врше“[1]. Разумејући ово са великом јасношћу блажени Павле је рекао: „Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: Да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању“[2]. Телад, по слици првога, то јест Христа, су и блажени ученици. А по другом тумачењу теле које врши је Христос. Јер кроз Њега се дешава очишћење и одбацивање сувишног материјала, то јест потешкоћа и телесно-светских размишљања, који постају храна огњу, као што је слама. Међутим, када се подигао жртвеник, где се принела измиритељна жртва и жртва паљеница, жалост је прекинута. Јер Господ је чуо молитву са земље и истребитељ је стао. Када је због нас Христос жртвовао Самога Себе, укинута је смрт и оборена је исквареност, јер је обећао да ће бити ревностан свесилни Бог да чује молитве свих. Зато каже: „И пре него повичу, ја ћу се одазвати; још ће говорити, а ја ћу услишити“[3]. Почетна мала величина жртвеника и следећа његова допуна објављује напредак у одређено Јеванђељско време, као и почетно ограничено ширење Цркава, а касније (још) веће. Шире се на неки начин жртвеници, са додавањем других Цркава одувек у првим и са безбројним умножавањем народа који је откупљен
жртвом Христовом, имајући и самога свештенослужитеља и свету жртву, која угодно мирише и разара, и достојан дивљења жртвеник Господа Цркве у облику гумна.
ПАЛ: Веома је јасна и очигледна твоја реч, јер је настала са великом вештином.
КИР: Можда и ти сам а да уопште ни не оклеваш да је Христос живот и искупљење свих?
ПАЛ: Знај да бих то рекао. Зато што имам исто мишљење.
КИР: Умро је један ради нас свих, који је достојан за све, и дао је свој живот као замену за наш, и ограничио је ђавољску свадљивост, и зауставио је на неки начин оптужбу греха који нас је тиранисао, такође и брбљивост о гресима свих.
ПАЛ: На који начин то мислиш?
КИР: Грех је владао над свим људима, и веома је нагињао од њихове младости ка неваљалству[1], као што је написано, и срце свих настоји са марљивошћу у ономе што је потребно и ономе што желе да остваре, нашли су се из нужде, криви осуди на смрт. Јер преступање Божанског закона и кршење Владичанских жеља има за казну смрт. На тако уништену човекову природу сажалио се Створитељ, и Јединородни је постао човек, и учинио је на физички начин своје тело кривим смрти и постао је тело, подносећи због нас смрт која нам је наметнута због греха, да би укинуо грех и да би зауставио Сатану да нас оптужује, пошто смо исплатили дуг, у лицу самога Христа, казне наших оптужби због греха. Сагласно са речима пророка: „Јагње Божије које
узима на се грехе света“[1]. Или се можда ми нисмо исцелили Његовим страдањем?
ПАЛ: То је истина! „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња“[2].
КИР: Укинут је грех страдањем Христовим ради нас, и није, мислим, нужда да се више постиже против освећених (људи) од стране Христа. И ово ће нам са јасношћу показати пророк Захарије, који гледајући виђење говори: „Потом изиде анђео који говораше са мном, и рече ми: Подигни очи своје и види шта је ово што излази. А ја рекох: Шта је? А он рече: То је ефа што излази. И рече: То им је око по свој земљи. И гле, подизаше се таланат олова, и једна жена сеђаше усред ефе, и врже онај комад олова озго на ждрело јој. И подигох очи своје и видех, а то две жене излажаху, и ветар им беше под крилима, а крила им беху као у роде, и дигоше ефу међу земљу и небо. И рекох анђелу који говораше са мном: Куда оне носе ефу? А он им рече: Да јој начине кућу у земљи Сенару; и онде ће се наместити и поставити на своје подножје“[3]. Желиш ли да све опет растумачимо једно по једно и да то анализирамо колико можемо?
ПАЛ: Да, веома!
КИР: Пророк је видео неки суд мере који је излазио из Јерусалима, и када га је питао шта је то? Анђео му је одговорио: „Ово је неправда људи у целој земљи“[4]. То је исто као да је случајно рекао: Овом мером се мере грехови током времена оних који
греше на целој земљи. Када наш грех достигне једну очигледну количину тада ожалошћени законодавац прописује казну. Често показује трпљење због урођеног човекољубља и подноси све који греше и не љути се док се прво грех не употпуни. Осим тога рекао је и светом Аврааму: „Гресима Аморејским још није крај“[1]. И Фарисејима који су се незајежљиво разбеснели Христос је рекао: „Испуните и ви меру отаца ваших“[2]. Када излази суд мере и узима се оловни поклопац и баца се кроз Њега жена која испуњава меру и узима у своја уста оловни поклопац, а у наставку анђео каже: Она је ваше безакоње!
ПАЛ: Још није јасна твоја реч.
КИР: Постаће јасна и неће пуно закаснити. Оловни поклопац је сам Христос, који се узвисује крстом и гледамо га како зрачи достојанствима Божанства. Јер Га је веома узвисио Бог, и даровао му је име које је више од свих имена[3], и затворио је уста греху, сагласно са оним што се говори у Псалмима: „Свако ће безакоње затворити уста своја“[4], спречено је да оптужује оне који греше због болести, а оправдани су вером, зато каже: „Ко ће оптужити изабране Божије? Бог је Онај који оправдава“[5]. И пошто је Христос пострадао ради нас, како би било сагласно са овим да ми сами још и тражимо нашу казну због наших грехова?
ПАЛ: То си веома исправно рекао! Оправдали смо се нашом вером у Христа, и против наше оптужбе због греха и потиснули смо је веома учинковито. Међутим, са веома великим задовољством ћу сазнати од тебе из ког разлога се објављује Христос са оловом а грех се преставља у лику жене.
КИР: Ово је лако да сазнамо из Светог Писма. Пошто се са много других ствари као сада упоређује Христос, за шта се сматра за Њега сагласно са квалитетом који објављују.
ПАЛ: Како то мислиш?
КИР: Постао је за нас темељ (дома) и сигурност и непоколебљиви ослонац и темељ без пукотина. Зато је и назван камен. Зато каже: „Ја мећем у Сиону камен, Камен изабран, Камен од угла, скупоцен, темељ тврд, ко верује неће се плашити“[1]. И негде другде он се опет назива сјајном и достојна дивљења драгоценошћу Цркве, наше духовно богатство. Назван је бисером. Зато каже: „Још је Царство Небеско као човек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га“[2]. Самим собом нас је сјединио са Богом и Оцем укидајући непријатељство својим телом[3], као што је написано. Заиста је рекао небеском Богу и Оцу за све који су се оправдали вером у Њега: „Оче, што си у мени и ја у теби, да они у нама једно буду“[4]. По овоме размишљању назван је камен од калаја јер калај спаја колико спаја. Негде говори Господ Захаријиним гласом, показујући нам самога Сина, који ће стићи и доћи у своје време: „Јер ће се радовати кад виде камен (од калаја)[1] у руци Зоровавељу“[2]. Тако Га и овде назива оловним талантом. И рећи ћу ти опет из ког разлога. Неизливено сребро, када се топи заједно са оловом прочишћава се веома добро, јер олово узима себи на неки природан начин нечистоћу сребра које гори заједно са њим. И тако нешто је остварио и за наса сам Христос. Пошто смо били неизливени и одбачени, измешао се заједно са нама телесно и духовно и тако је у наставку истопио нечистоћу коју смо имали у нама. Зато умањује наше грехе да би смо били чисти и светли за Њега и кроз Њега. И пророк Јеремија, Јудејски народ који није прихватио очишћење кроз Христа, их је оплакивао, говорећи: „Изгореше мехови, огањ сажеже олово, узалуд се претапа, јер се зла не могу одлучити. Они ће се звати сребро лажно, јер их Господ одбаци“[3]. Разумеш ли да Свето Писмо није а да није знало да прочишћење сребра не може да буде без олова. Христос нас је очистио јер смо били нечисти, упоређујући се са оловом, и Он запушава уста греха који има облик жене. Жена је симбол слабости, али и похоте, а са овиме се чини свако безакоње. Јер са некаквом похотљивошћу таквом или другачијом коју прихвата и квари се ум, и умртвљују се нерви и тако човекова
душа напушта муке које воде ка врлини и пада у грех. Зато се неки више називају похотљивима, него Богољубивима[1]. И говори пророк онима који су узели болест греха од душевне болести и њихово сурвавање у поквареност: „Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла утврдите“[2].
ПАЛ: Добро, ово се објашњава тако. Кажи ми сада, двојац жена који преносе суд мере и безакоње на земљи Вавилонаца, шта желе да саопште? Пошто смо оправдани због Њега, ослободио нас је од сваке оптужбе, и зауставио је против нас војни поход безакоња. Он је постао циљ економије за нас од Христа који је због нас, сагласно са нама и ради нас, поднео смрт, и ако је оживео опет, јер није постојала могућност да буде побеђен живот од смрти. Међутим, неки нису поверовали у Јеванђеље Христово и нису прихватили своје избављење од грехе, носили су га опет као носачи, бесећи га на своје главе због слабости свога ума и омекшавања и плашљивости душе. Њима долази и одлази сваки лукави дух и насилно их гура у сваку врсту нечистоће, развијају колико год већу могу спремност ка исквареношћу. Тачка спремности су крила, која се називају каже, пупавац[3]. То је једна врста врабца, који увек шљапка у најсмрдљивијем блату и сакупља храну из муља и нечистоће.
Сви који расипају своју ревност на прљање, они лако могу да кажу да имају крила пупавца. Они су женскасти и феминизирани и крајње саобразни греху који увежбава над њима своју тиранску власт.
Као што су освећењем постали саобразни са Христом они који Га слушају и заједно су са Њиме, тако постају саобразни са безакоњем и истоветни са њим, они који су њиме претоварени и изабрали су да заједно живе са прљавом изопаченошћу. И премештају меру у Вавилон и тамо траже боравиште, и ово мислим да значи, да ако неко не воли више живот Христов, и не заволи ограђивање грехе, пошто сво своје старање окреће само ка нечистоћама, изаћи ће из светог Јерусалима, то јест од свете мајке прворођених, лепог града небеског, и подижући на неки начин неподношљив терет греха, заједно ће живети са Вавилонцима, то јест имаће удео и наследство од заједнице са безбожним идолопоклоницима. Јер имају исту судбину са свим безбожницима који су обешчастили искупљење кроз Христа. Заиста говори Спаситељ: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и изгрди га насамо, ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока, остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“[1]. Дакле, није тешко разумљиво, али нам више потврђује цело Божанско Писмо, да се свако оправдање и свако искупљење налази у Христу.
ПАЛ: То си веома добро рекао!
[1] Мт 18, 15-17.
[1] 2 Тим 3, 2.
[2] Ис 35, 3.
[3] Врста птице.
[1] Зах. 4, 10. Слободан део овог дела стиха. Срп. прев. одступа од грчког. Срп. превод: „Јер ће се радовати кад виде камен мјерачки у рукама Зоровавељу…“.
[2] Зах 4, 10.
[3] Јер 6, 29-30.
[1] Ис 28, 16.
[2] Мт 13, 45-46.
[3] Еф 2, 16.
[4] Јн 17, 21.
[1] Пос 15, 16.
[2] Мт 23, 32.
[3] Флп 2, 9.
[4] Пс 106, 42.
[5] Рим 8, 33-34.
[1] Јн 1, 29.
[2] Ис 53, 4-5.
[3] Зах 5, 5-11.
[4] Слободан прев.
[1] Пос 6, 5.
[1] Пнз 25, 4.
[2] 1 Кор 9, 9-10.
[3] Ис 65, 24.
[1] Мт 9, 37-38.
[2] Јев 4, 12.
[3] Лк 3, 16-17.
[4] Јев 6, 20.
[5] Еф 2, 14.
[1] Гал 3, 13.
[2] Вероватно се мисли на жртве помирења са Богом у складу са законом.
[3] Јн 4, 35-36.
[1] Пс 86, 3.
[2] Ис 53, 4.
[1] Пос 3, 19.
[1] 2 Сам 24, 11-25.
[1] Пс 59, 14.
[2] Слободан превод.
[3] Пс 88, 17-18.
[4] Слободан превод.
[1] Флп 3, 8.
[2] Јер 8, 8-9.
[1] Изл 18, 12.
[2] Изл 18, 13.
[3] Изл 18, 24.
[1] Верска настава.
[2] Изл 18, 11-12.
[1] 1 Цар 18, 21.
[1] Изл 18, 1-22.
[2] Изл 18, 24.
[1] Јн 10, 16.
[2] Еф 2, 14-15.
[1] Ис 1, 9.
[2] Изл 17, 14.
[3] Слободан превод. Грчки прв. не одговара срп. Срп. прв: „Господ је застава моја“.
[4] Исто
[5] Мт 12, 29. Вероватно се мисли на добра која поседује.
[1] Јн 8, 24.
[2] Изл 17, 12.
[3] 1 Пет 2, 7. Ис. 28, 16.
[1] Јн 12, 31.
[2] 1 Јн 2, 13.
[1] Изл 17, 8-16.
[2] Мт 5, 17.
[3] 1 Пет 2, 9.
[1] Изл 14, 12.
[1] Ис 9, 6.
[1] Изл 14, 15-16.
[2] 1 Кор 10, 2.
[3] Изл 14, 19-20.
[1] Изл 14, 13-16.
[2] Изл 14, 19-20.
[1] Вероватно Св. Отац мисли на епидемију ширења Христове речи.
[2] Рим 13, 12-13.
[3] Изл 14, 6-7.
[4] Изл 14, 10-12.
[1] Изл 13, 20-22.
[2] Пс 46, 10.
[3] Пс 74, 4.
[1] Слободан превод.
[2] Мт 20, 1.
[3] 2 Тим. 3, 16.
[4] Дап 4, 12.
[1] Ис 50, 9.
[1] Рим 10, 8-10.
[1] Изл 13, 17-18.
Извор: http://delasvetihotacanasrpskomjeziku.com
