Године 2008. централна телевизија Руске Федерације – канал „Росија – 1“
приступила је телевизијском пројекту „Име Русија“. Идеја пројекта састојала се у
томе да се уз помоћ интернет гласања, гласања путем телефона и СМС порука као
и уз помоћ атрактивног телевизијског програма посвећеног најистакнутијим
личностима из историје Русије, међу њима изабере једна чије име би могло
послужити као оличење Русије и постати њен симбол, њен „заштитни знак“.
Радило се о „општенародном избору највредније, најистакнутије и најсимболичније
личности руске историје“. Организатори пројекта овако су дефинисали његове
циљеве: „Сећајући се да историју Русије никада нису оличавале „светле личности
које не тамне“ или, још горе, „мрачне личности осуђене на вечиту таму“, ипак се
не сме заборављати и то да историјски избор 2008. није тек ствар разоноде него пре
свега потврда избора вредносне оријентације. Разабрати се у томе где је порок који
заслужује осуду а где врлина достојна хвале, где је перспектива која охрабрује а где
историјски ћорсокак из кога нема излаза – надамо се да ће овом циљу помоћи живе
телевизијске дебате посвећене сваком од кандидата за звање „Име Русија“, које
стартују од средине јесени на телевизијском каналу „Русија“ (330).
Анкетирање јавног мњења спровођено је у неколико фаза. Најпре је
предложено 500 имена од којих је посредством гласања требало одабрати њих 50.
Затим је од тих 50 одабрано 12 финалиста. После тога је пројекат ступио у стадијум
телевизијске реализације: свакој од дванаест историјских личности посвећена је
засебна емисија, у којој је дванаест „поротника“ разматрало врлине и мане те
личности.
Свака личност имала је свог „браниоца“. Петра Првог бранио је
вицепремијер Виктор Черномидин, Стаљина – један од учесника пуча из 1991.
године, генерал Валентин Вареников; Лењина – лидер Комунистичке партије Руске
Федерације Генадиј Зјуганов, Мендељејева – академик Сергеј Капица, Достојевског
– представник Русије при НАТО-у Дмитриј Рогозин, Александра Другог – академик
Андреј Сахаров, Катарину Другу – губернатор Краснодарског краја Александар
Ткачов; портпаролу Државне Думе Сергеју Миронову пало је у део да брани
Александра Суворова, уметнику Иљи Глазунову да заступа Ивана Грозног, песнику
Јурију Кублановском да говори о Пушкину, а тадашњем Митрополиту, потоњем
Патријарху Кирилу предложено је да брани име светог благоверног кнеза
Александра Невског.
Патријарх Кирил указује на три мотива која су утицала на њега да пристане
на учешће у овој телевизијској емисији. Као прво, привукла га је „повезаност
идејне замисли нове емисије са искуством хиљадугодишње историје Отаџбине“.
Друго, „концепција тог телевизијског пројекта поседује веома снажан спознајни и
просветитељски потенцијал, који је кадар да будући програм начини подједнако
интересантним људима разних генерација и професија, неједнаког образовног
нивоа и животног искуства, људима који припадају разним социјалним слојевима и
који поседују различита политичка убеђења. За пастира… то је идеална ситуација,
јер Реч Божија не зна за појам „циљне групе“. Трећи привлачни моменат састојао
се „у могућности сједињавања грађанске, васпитне и моралне димензије задатка са
дискусионим обликом популарног ток-шоу програма или, боље рећи, дебатног
клуба“. Најзад, по речима Патријарха, „Телевизијски пројекат „Име Русија“ чини
ми се насушно неопходним савременом руском друштву које у наше дане пролази
кроз одговоран и веома сложен стадијум самоспознаје и самоидентификације,
конкретизовања својих садашњих координата у простору најновије историје и
дефинисања аксиолошких оријентира за даљи развој“.
Главни потенцијал ове емисије може се дефинисати на на следећи начин:
„Ко је јунак свога доба чији ће спомен трајати вековима, по којим критеријумима
се такав човек може препознати међу многим другима и какву поуку из његовог
живота и рада можемо данас извући за себе – на ова питања сваке недеље покушава
да одговори наша телевизијска емисија коју, судећи по одјецима и реаговањима,
мноштво људи ишчекује и гледа са таквим интересовањем о каквом нису ни
сањали креатори било ког серијала. Делимично је то одговор и на питање о томе да
ли су нам данас потребни хероји“ .
Патријарх Кирил веома је озбиљно прихватио своје учешће у пројекту. Име
светог благоверног кнеза много је значило за њега лично. У саборном храму Лавре
Светог Александра Невског он је примио сва рукоположења у свештене степене,
пред моштима тог Светога свакога се дана молио у годинама док је студирао,
предавао и вршио дужност ректора у Лењинградској духовној семинарији и
академији. „Тај Божији Угодник ми је веома близак“, – искрен је Патријарх Кирил.
„Моје детињство и младост протекли су у Петрограду, где почивају мошти светог
Александра Невског. Имао сам срећу што ми се пружала могућност да често
притичем овој светињи, да се молим Светом Кнезу на месту његовог упокојења. За
време школовања у Лењинградским духовним школама које се налазе у
непосредној близини лавре светог Александра Невског сви ми, тадашњи студенти,
опипљиво смо осећали благодатну помоћ коју је Александар Невски пружао онима
који су га са вером и уздањем призивали у својим молитвама. Крај моштију Светог
Кнеза удостојен сам рукоположења у све степене свештенства. Зато је са именом
Александра Невског у мом бићу повезано мноштво дубоких емоција“.
5. октобра 2008. године у телевизијској емисији посвећеној Александру
Невском Патријарх је одржао надахнуту десетоминутну беседу у којој је покушао
да тај лик расветли на такав начин да он постане доступан најширем телевизијском
аудиторијуму. Митрополит је своје излагање отпочео од питања: „Како благоверни
кнез из далеке прошлости, из 13. века, може постати заштитни знак Русије? Шта
уопште знамо о њему?“ Одговарајући на та питања, он је Александра Невског
упоредио са другом дванаесторицом претендената: „Потребно је веома добро
познавати историју, неопходно је и имати жив осећај за прошлост да би се
разумела савременост тога човека… Пажљиво сам прегледао имена свих. Сваки од
кандидата представник је свога сталежа: политичар, научник, писац, песник,
економиста… Александар Невски није био представник свога сталежа, пошто је он
истовремено био изванредан стратег… човек који је осетио не толико политичке
колико цивилизацијске опасности за Русију. Он се борио са конкретним
непријатељима, а не са Истоком или Западом. Борио се за национални идентитет, за
националне саморазумевање. Без њега Русије не би било, без њега Руса не би било.
Без њега не би било нашег цивилизацијског кода“.
Проф. др Ксенија Кончаревић
Наставиће се…
