Ништа није толико људско, толико дубоко, толико умилно а истовремено трагично, што изражава небеско порекло, убогост и величанство изгнанога цара раја, као што је усрдна чежња за напуштањем света све док напаћена душа не почине у Богу. Заиста, у разним религијама, па чак и у појединим философским школама које поседују извесне религијске елементе, може се уочити некаква дирљива тежња за саможртвовањем; наиме, они улажу очајнички напор да се успну до Бога и да задовоље своју метафизичку чежњу и религијску жеђ.

Тамо где још увек преовладава густ мрак религијске и философске заблуде, непросветљена створења Божија беспрекорно делатно остварују веру и идеологију. Ради њих монаси и пустињаци и присталице разних философија подносе злопаћења и лишавања основних животних потреба, живе у строгом уздржању и подвигу. те делатно проповедају силу религијског осећања.

Иако је мајка сваког монаштва заједничка, ипак хришћанско монаштво представља сасвим другачије стање, пошто истиче из живоносног кладенца хришћанства и представља „кост од његових костију“ и „дух од његовог духа“. Иако се, дакле, из несличних узрока развило једнообразно монаштво, ипак се показало нарочито место хришћанског монаштва…

Богопросвећени принц Сидарта, потоњи Буда, због осећања очајања изненада је своју порфиру заменио убогим жутим огртачем, да би тако пронашао избављење (нирвану), умртвљујући тако осећање живота, све благе жеље и сваку вољу за све што је добро и лепо. Есени, који су представљали огранак јудејства, у свом служењу „мртвом
слову на папиру“, напуштали су градове без некаквог дубљег оправдања, „имајући славу само у телу“, а „не у Богу“. Умотавајући се самозаљубљено у једноставан философски огртач, стоички философи нису имали никакве духовне користи од гордог исмевања залудне вреве њихових савременика и задовољавали су се и самим одрицањем. Хришћанско монаштво се, међутим, образовало у другачијим „пустињама“; није се појавило из очајања, или из жеље за „служењем праву“, или због таштог философског духа, него из „ума Христовог“, из неког другог разлога, јер је „све постало ново у Христу“. Хришћанско монаштво је крштено у животворном Духу Христовом, обасјано је зрацима благодати и укрепљено силом Истине; оно блиста свим хришћанским врлинама већ читавих седамнаест векова, подаривши мноштво светитеља, исповедника, учитеља и мученика.

Према томе, не постоји никаква унутарња веза између хришћанског монаштва и временски старијих видова монаштва. Од њих ништа није преузето као позајмица нити се као копија развило у окриљу Цркве, као што неки претпостављају. Сваки вид монаштва потиче из крила мајчинске религије; поседује толико истине колико садржи његова мајка. Према томе, разни видови монаштва представљају својеобразне одразе својих религија. Нико не може одбацити наше монаштво, какво је утврђено од стране Отаца, а да се тиме не дотакне Православља, које војује у свету, јер ово двоје у суштини и у дубини представљају једно, које се разликује само по свом спољашњем облику и по посланству које му је Бог подарио…

– Оче Хризостоме, у чему су логичке основе монаштва и како можемо разумети његово посланство – упита теолог.

– Одговорићу још само на ово Ваше питање – рече монах Хризостом – јер одмах треба да се разилазимо. Доста је Касно, а ми монаси ни под каквим изговором не треба да изостајемо са богослужења·пошто ћете и сутра бити имаћемо времена за разговор. Слажете ли се?

-Слажемо се, оче Хризостоме – одговори правник.

-Дакле рече монах Хризостом – логичке основе монаштва су следеће: монаштво извире Православља; сагласно је са учењем подудара се са духом свих светих у га посебно проучили и систематизовали по себи се заснива на природним покајане, напаћене душе која љуби; начин духовног живота и средство за „хришћанског савршенства… Његово можемо разумети и у окриљу Цркве представља особен црквени ред. Већину свог времена оно посвећује молитви за себе, за  читаву Цркву, за „сваку душу напаћену и намучену“, за оне за које се нико не моли. Унутар неког братства монах се труди ради своје властите духовне користи, али и ради користи своје браће. Ослобођен световних брига, „стара се да угоди Господу“. У име своје браће која су бескорисна и неблагородна Богу, он непрекидно упућује молитве и славословља. Својим покајањем изазива „радост на небесима“. А кад, благодаћу Божијом, постане светитељ, Црква стиче још једног заступника пред Богом.
Својим молитвама монах утиче на ток човечанске историје. И коначно, монаштво прима напаћене и рањене душе, „ради којих је Христос умро“, чини их здравима и честитима у Христу и „од недостојних претвара их у достојне“.

– Лепо сте то рекли, оче Хризостоме – напоменух. Једноставно, конкретно, истинито градитељски ваљано постављено…Попут строгих дорских стубова који сачињавају један храм…

 

Старц Теоклит Дионисијатски – Између неба и земље

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име