Сваки човек је призван на светог, на живљење животом духовно расејаним, саборним и усресређеним, зато што је то једини начин да човек живи светим животом, то јест да буде човек истинити. Сву Свети су били занесени искључиво Богом и оним што их може довести до светлости, и ништа друго их није занимало, нити је привлачило њихову пажњу и није се дотицало њиховога срца.
Бестрашће је предворје истинскога живота у Духу, путеводитељ к Богу. Сви смо призвани на бестрашће. Међутим, многи Хришћани се питају: „Зар и ја могу да будем бестрасан?“ Наравно да можеш! Ради чега другог је Христос дошао у свет? Бити бесмртан је наша дужност. Потпуно је погрешно мислити да у стању острашћености можемо бити духовно снажни и блиски Богу. Човек који се још увек није ослободио од страсти, наравно, може да доживи одређена духовна, благодатна стања, али она су нестална и брзо пролазе.
Ако у нама дејствују страсти и греховне склоности, то значи да у нама још увек дејствује унутарње стремљење ка греху, због чега и лако падамо у грех. То значи да се још увек нисмо духовно препородили, да нисмо постали истинска чада Божија. Кад се, пак, трудимо да стекнемо бестрашће, тиме показујемо да поштујемо Бога и да желимо да будемо Његова истинска деца. Али, победити страст није у нашој моћи. Страст је потребно исчупати из срца, а срце је бездан у који може ући само Бог, то не можемо псотићи својим снагама. Само наш Бог може подарити бестрашће. наше је да свим бићем то желимо, да се искрено за то молимо и подвижнички трудимо. Све остало је у рукама Божијим.
Из књиге – Живот у свету без Христа
