Покајање – каква дивна реч! Реч „покајање“ (на грчком μετάνοια) значи „промена ума“. У покајању се мења мој ум. У покајању мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљања, мењам настројење своје душе, мењам своје срце, своја осећања, свој однос према животу. У покајању почињем другачије да гледам на свет, на живот, постајем нови човек.
Покајање је духовни препород, обнова моје душе; у покајању ја дословно „враћам време уназад“ и започињем из почетка, постајем нови човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у своме животу, потпуно нови лист! Да бих на њему исписао нешто ново, да бих избрисао све што је старо и избацио га из свог живота, да бих почео да живим из почетка. Покајање ми је потребно и зато треба да тежим покајању свакодневно.
Господ нас позива, моли д асе кајемо: Покајте се! (Мт. 4, 17). На покајање је људе свога времена непрестано позивао и Св. Јован Претеча. Зато га Црква и назива „гласом који вапије у пустињи“. Тај дивни пустињак, тај подвижник пустинољубиви све време је позивао своје савременике да покајнички измене свој живот: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско! (Мт. 3, 2)“, Измените се људи ! Исправите се, схватите у чему сте грешили, признајте да сте грешни, прихватите оно што је очигледно – да вам је покајање неопходно! Свима нам је неопходна покајничка промена ума и дубинска промена живота, јер без покајања нема спасења.
Из књиге – Живот у свету без Христа
