Српско коло, традиционални народни плес, уписан је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства.
Kао веома распрострањена игра у актуелној играчкој пракси Србије, чије су најстарије верзије (моравац и кукуњеш) забележене на територији централне Србије у другој половини 19. века, коло је елемент нематеријалног културног наслеђа изразито присутан у различитим сферама живота у Србији данас. Изводи се на приватним и јавним окупљањима, породичним и колективним прославама, уз учешће свих чланова заједнице, без обзира на етничку, религијску и генерацијску припадност“, навели су у саопштењу из Министарства културе.
оло као облик народног плеса нарочито је карактеристично за јужнословенске народе. Исто значење има и термин оро или хоро. Основно значење термина је циркулус као обруч, круг. Хоро или оро потиче од грчке речи хорос, што значи скуп људи, игранка, игра.
Облици кола и типови кола код Срба у визуелном, спољном облику нису много разноврсни али зато постоји право богатство корака, мелодија, односно начина извођења.
По виђењу етнолога Тихомира Ђорђевића орске игре су игре у колу или ору, код којих се на ритмичкој основи нижу одређени покрети тела. Народне игре спадају у пластичне уметности, због тога што се естетска осећања изражавају покретом. Од најстаријих почетака до данашњих стања оне су прешле дуг развојни пут, којим су их водиле многе околности. Људски покрети зависили су првенствено од природне средине, односно тла. По равном земљишту лакше се кретало него по валовитом и планинском. Рељеф је диктирао организацију, усмеравао и устаљивао рад целокупне мускулатуре. Ход по земљи је несумљиво утицао и на покрете у игри, јер је и он сам ритмичко кретање у простору.
Пошто је Војводина равница, њене игре имају карактер равничарских и земљорадничких игара. Начин играња је ведар, а играло се лаким и ситним корацима, без много одвајања од земље. Ово долази до изражаја у игрању жена. Играње мушкараца не излази из општег стила, али се истиче многим украсним корацима и импровизацијама. Горњи део тела играча био је миран, док су ноге имровизовале најразличитије покрете. Вешти играчи су играли са пуном чашом на глави.
Војвођанска кола су се играла претежно удесно, а суседна славноска улево. Једна од карактеристичних игара је мађарац, а поред њега било је и соло игара, претежно мушке, као што су нумера и шпанац. Што се тиче музичке пратње, преовлађује оркестарско свирање и то углавном тамбурашки оркестри.
Динарско подручје чини прелаз између панонске равнице и зоне високих планина. Овде се играло опуштеног тела, са млитавим коленима и са благим таласањем, као што је уталасано и земљиште овог краја. У Шумадији се нарочито ценила лаконогост у игри, играло се успавног тела, само су се колена савијала. Између два рата у Шумадији су биле најпопуларније следеће игре: влајиња, гружанка, ђурђевка, Жикино коло, кокоњеште, мачванка, тројанац, циганчица и шумадинка и др. Поскочице уз игру су сремска карактеристика. У пределима ближе Дрини као пратња игара помиње се и шаргија (оријентални инструмент Босне). Основни облик играња је отворено коло. Мушкарци и жене су равноправни у игри, углавном је играо млађи свет, момци и девојке. Највише се играло поводом већих народних скупова – вашари, сеоске славе и заветине.
Типичне игре динарског краја биле су чарлама, шиматовац, суљавац, шумотрес, ужичанка, Ђоково коло, планинка и др. Kарактеристика овог играња су ситни кораци који су се изводили тако да се не савијају колена, на целим стопалима. Сада тако играју само старији, а млађи све више прихватају стил карактеристичан за Шумадију. Игра се искључиво отворено коло.
На југу Србије, осим долина уз токове Нишаве, Власине, Јабланице, Топлице, остало земљиште је планинско, што је и дало печат начину играња. Овај планински предео веома је богат народним орским играма, чему су допринели разноврсност рељефа и друштвено-историјски фактори. Дуг период турске владавине се у приличној мери осећа у играма. Треба истаћи да у овом подручју постоје изражене разлике између „селских“ и варошких игара. Овде су се углавном играле осампутка, босарка, катанка, клецка, пиперана, на два танца, тројанка, чачак, четворка, шарено коло, шесторка и др. Основни облик играња је кружни ланац међусобно повезаних играча са држањем за појас и почетним правцем кретања удесно. Среће се и леса – низ играча повезаних у правој линији. Најраспрострањенији назив за игру је оро и углавном је било отвореног типа док се назив коло употребљавао касније за донете игре (моравац или кокоњеште). У музичкој пратњи раније су се употребљавали искључиво пастирски иструменти – дудук и гајде.
Тимочко подручје одвојено је од суседних крајева планинама и рекама, па представља географску целину. Типичне игре су грозничаво коло, девла, дрдавка, Дудо, једностранка, катанка, кривка, ласкавац, руменка, паприкаш, џунџулејка, џуџино, а вероватно и лазарка, кесер, леса. Најтипичнија игра је руменка: чврста и неопуштена мускулатура, са ситним играњем не одвајајући се много од тла и минималним бочним померањем. Горњи део тела се током играња помера из појаса, а наизменичним истурањем напред час левог, час десног рамена. Такође је карактеристично ситно вибрирање тела (грозничаво коло). Међу Власима је веома распрострањена категорија имитативних игара, у којима се подражавају покрети животиња.
Блиц
