Било је то 1996. године. Дошао сам на Атос по први пут. Голобради студент који није знао ништа о теологији, почео сам да шетам око Свете горе од манастира до манастира. За оне који никада нису били на Атосу: Тамо су велике раздаљине између манастира, па морате проћи десетак километара кроз дубоку прашину, понекад високу до колена, с температурама од око четрдесет степени целзијуса.
Нисам имао новца да пређем те раздаљине минибусом, који је возио неки незадовољни грчки монах који ме не би одвезао никуд без карте, чак и да је имао пуно празних места.
Остајао бих по три или четири дана у сваком манастиру, походио ноћне службе, трудио се, тражио музичке рукописе, проучавао их итд.
Дозволите ми да вам кажем како је изгледао и како се догодио мој састанак са старешином Дионисијем из Колкиу Келие [назив за мали скит на Атосу — прим.прев.].
Раније нисам знао ништа о њему или његовој рајској келији која се угнездила на ивици провалије. Био сам на путу од Ксеропотамуа до Ватопеда – најлепшег манастира на Атосу. Одједном сам угледао оронули дрвени знак на коме је писало „Колитсоу“, што на грчком значи „Колкиу Келиа“. Било је око два поподне. Уморан до сржи, нисам имао мрвицу хране од претходне вечери, па сам одлучио да кренем тамо. Помислио сам: „Изгледа да тамо живи неки грчки монах. Можда ће ми дати комад хлеба са парадајизом.“
После још петнаест минута хода нашао сам се на чистини која је била лепа попут Раја. Кроз лишће је сијало нежно сунце. На клупи је седео мали старац. Рекао сам, „Калиспера“, што значи „Добар дан“, и испружио сам се на другом крају клупе. Ставио сам руке око главе, трудећи се да повратим дах.
Одједном сам чуо следеће на румунском: „Хеј, Јоване, приђи ближе!“ Скоро сам пао са клупе, мислећи: „Овај старац је Румун и зове Јована!“
Тада је мали старац поновио: „Јоване!“
Замуцнуо сам: „Да ли ми се обраћаш?“
Старац је одговорио: „Да ли видите још неког Јована овде?“
Сузе су ми потекле из очију. Слепи старац је знао моје име! Сео сам поред њега, а о. Дионисије ме је узео за руку и почео да говори. Нико никада није толико знао о мени! О мом оцу и деди који су били свештеници, о мојим најдубљим мислима и тугама које ми нису дале ни тренутка мира. По цео дан смо разговарали до један ујутро.
Монаси би нам прилазили: „Отац је стар и болестан. Треба му одмор “. Али о. Дионисије ме је чврсто држао за руку: „Не, морам да му кажем још нешто више.“
Провео сам четири дана у келији, која је изгледала као да се спустила са неба. Монаси су босоноги славили Бога на непокривеном земљаном поду своје малене цркве.
Већина онога што сам од њега чуо о антихристу, смаку света и другим стварима мора се држати у тајности, а ја немам благослов да вам то откријем.
Следеће године отпутовао сам поново на Атос. Био сам нестрпљив да видим свог драгог о. Дионисија, са којим сам провео толико времена заједно. Био сам испуњен радошћу … и поносом истовремено.
Кад сам стигао на исту чистину, било је поподне и мој драги старац седео је на ивици клупе баш као и претходни пут. Пришао сам му тихо. Прсти су му пролазили кроз бројаницу, а уста су шапутала тиху молитву. Нисам смео да му сметам. Напокон сам одлучио: „Оче, то сам ја.“
„Ко ја?“ рекао је старац.
„Јован, студент.“
„Не знам ниједног ученика по имену Јован.“
Осећао сам се као да сам потонуо у провалију. Како би то могло бити?! Годину дана раније знао је све о мени, а да ништа није чуо о мени; али сада је говорио да ме не познаје.
Уплакао сам заустио: „Али оче, назвао си ме мојим именом прошле године, иако ме никада раније ниси видео!“
Неколико минута касније старац је тужним гласом одговорио: „Ми смо блесави: нити познајемо дубину теологије, нити се поносимо својим сјајним интелектима. Ми смо глупи сељаци који смо се овде сакрили тражећи спас “.
И одједном ми је синуло: из љубави ми је старешина на овај начин замерио мој понос. Његове речи су пресекле таму мојих лажних идеја и илузија, празнину мог самопоштовања из дубине моје душе. Попут вештог хирурга, старац је без анестезије „одсекао“ и „уклонио“ „рак“ – мој понос.
Плакао сам десетак минута. Слепи старац устао је са клупе и пришао ми. Руком је мало опипао празан ваздух и додирнуо мој сузама умрљан образ:
„Хајде, Јоване! Ви сте ти који знате пуно, а радите мало“.
И суза се откотрљала из прелепо плавих слепих очију старца.
Са енглеског превела Редакција ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
orthochristian.com
