Папагајским понављањем одређених појмова, те саме реалности тиме онда губе на смислу у људским главама. Ипак, нисмо папагаји.
ПРИЧЕШЋЕ – као апсолутни егзистенцијални императив, постало је тек једна од партикуларних црквених авантура за које се припремамо (пронађи уљеза): постом, исповешћу, подвигом, дељењем бомбона деци, скривањем од сатане и његових анђела, слушањем Синана Сакића, шетњом крај Дунава, рецитовањем Езопа и тд и сл.
Верујем да постоји сој људи који се сада згражава над мојом дрскошћу, или популарније речено, саблажњава реченим. Јер, какве везе има Синан Сакић са дисциплином припремања за причешће? Зар то није бласфемично по себи? На неки начин, утешени закључком типа: ”Али нека… Сатана већ оштри колац на којем ће га у вечности због ових хула пећи!”, те богобојазне душице ће наставити сада читање написаног. Тако да, мирне душе се можемо вратити Синану Сакићу и корелацији његове музике са причешћем…
Дакле, какве везе има слушање музике Синана Сакића са припремама за Евхаристију?
Одговор је: исто онолико колико има везе исповест или пост као услов за Евхаристију!
На око може се учинити као претеривање али заправо није!
Није, јер је потребно нагласити крајностима истину, како би она сама постала очигледнија, пошто се многим компромисима чистоћа вере умусавила.
Заиста, ретко ко жели да га називају ”папистом”, ”екуменистом” (они мисле да је то поруга), ”масоном”, ”плаћеником”… само због тога што жели да пренесе учење Отаца и позив Самога Христа, и онда људи једноставно ћуте. Климају главама и на око, али само на око, јасне ствари, својом потврдном индиферентношћу, утврђују као по себи разумљиве!
Али нису. Нити су јасне, нити су истините!
Но, ретко ко жели да се распита, али када би се распитао, онда би знао да све ове глупости којима се оптерећује сусрет са Христом, јесу дело Западне схоластике, са закључцима-водиљама католичке, односно протестантске, провенијенције (Аквински-Лутер-Калвин-Цвингли).
Све то блазирано турским ропством и незаинтересованошћу, резултирало је овим накарадним приступом по којем испада да постоји услов за сусрет са Христом!?
Реално, који је услов био испуњен од стране човека те је привукао Богочовека ка себи пре више од две хиљаде година? Како смо се то ми удостојили Њега и Његове Крсне жртве, те ако нисмо тада, зашто мислимо да је могуће то сада да урадимо?
Тачно, не мислимо… и то је основни проблем свих чињеница које облећу око нас као комарци у летњој ноћи. Стално иста недоумица:
”Јесам ли достојан, нисам ли достојан?”; ”Воли ме, не воли ме?”; ”Удостојићу се… јер нећу јести прасе па ћу онда да ухватим свештеника (у њиховој интерполацији ”попа”) на неколико минута пре приступања путиру и исповедићу све (јер се грех већ одавно одомаћио као синоним за морално посрнуће) и онда ћу се ”провући” у очима тог Космичког жандара, А.К.А. ( also known as) Бога!”
Намерно банализујем те околности због тога што управо јесу такве. Овим речима туге наглашавам страву у којој у полупуној цркви нико, АЛИ НИКО, не прилази Христу јер није пост или није достојан или … шта год!?!
Придајемо свему магијски карактер вешто сакривајући сопствену одговорност иза ”грешности” или ”недостојности” и управо зато смо увек ”достојни” да осудимо све оне који не делају или не мисле као и ми. И то нам је сасвим нормално?!
А, да ли је?
Запита ли то себе ико, када ономе до себе спочита како би овај требало, односно не би требало, да се понаша или једе јер ПОСТ ЈЕ?!
Шта то заправо значи? У мрсном периоду нам је дозвољено да се понашамо како хоћемо, и да једемо кога хоћемо? Је ли то порука? Је ли то логика?
А то је опет, веовали или не, утицај Западне схоластике и њихове опседнутости реликвијама те њиховим дејством невезаним за Христа или за делове Христа аутономне у односу према Христу (Света Крв, Дан Свете хостије, Дан Светог Тела и тд и сл).
Али, зар то не можемо код нас најбоље видети на примеру масе која се гура, у својој радости палећи Бадњак, и заливајући се куваним вином или ракијом а онда, сутрадан, тек по који, из те масе ”правоверних”, појави се на Литургији и, од тих тек по којих, тек по који приступи Христу, свесан ваљда властите недостојности.
И зар то није туга којој нема лека јер управо се лек не пије те онда самим тим делотворност тог лека никада није ни била упитна. Просто је ствар не узимања, а не делотворности!
Упрошћено формулисано то би било као када би болесник чекао да оздрави да би тек онда могао да попије лек!?
Ипак, то је релевантна недоумица и из ко зна којег разлога одувек је била присутна а зато је Христос нагласио: ”Не требају здрави лекара него болесни”! (Мт. 9:12)
Но, та логика једноставно није заживела…
”Рекао овај, рекао онај, ово или оно а моја баба се сложила са тим и мом оцу као аманет предала…” јесте дистинкција која је једноставно изгурала Христов закључак са позорнице релевантних начина усавршавања хришћанског начина живота.
Али какав је то начин живота?
Пре свега, морамо да знамо, сабрање је незаменљив елеменат преображеног постојања света у Царству Божијем. Сабрање на Евхаристији даје могућност да видимо човека мимо и изнад природне нужности и ограничености које су му, због његове створености, својствене. Евхаристијско Сабрање носи у себи икону вечног постојања човека али и света који га окружује, са којим се човек налази у нераздељивом јединству.
У овоме веку једемо хлеб, и хлеб нам даје живот, али и смрт. Храњење је истовремено и умирање. У Евхаристији се твар преображава и људи, једући евхаристијски Хлеб, не умиру, него задобијају залог будућег живота. Света Евхаристија нас преноси у један други свет у коме ће материјални свет бити носилац живота. Управо стога се на Светој Евхаристији као Сабрању огледа начин будућег постојања света у вечности.
Појам Цркве као Тела Христовог се развио на основу есхатолошког виђења народа Божијег у последњим данима историје. Ово виђење Цркве има порекло у Светом писму и очекивањима народа Божијег Израиља да се у последњим данима оствари месијанска заједница. Разлика између виђења које је имао Израиљ и Цркве као Тела Христовог је у томе што сада Јерусалим више није место сусрета расејаног народа Божијег, као што је то било за Јудеје, него је Личност Христова, односно Христос као Глава Цркве, онако како се доживљава у Светој Евхаристији. У том смислу постоји и у Новом завету идеја, која се јавила пре разорења Јерусалима, да Црква представља Небески Јерусалим. Појам Небеског Јерусалима се потом из Откривења применио на евхаристијску заједницу.
Дакле, то никада није имало везе са моралисањем и висинским припремама! Па, зар крв јарчија чисти чистога или је нечист узима те се њоме чисти и бива чист? А колико је неупоредиво ефикаснија КРВ СИНА БОЖЈЕГ!?!
Човек ни тог јарца није био достојан а камо ли Христа Спаса а љубав Његова је изражена у својој пуноти управо јер је НИСМО достојни.
Како се то не разуме? Како се усуђујемо да својим моралним пренемагањем девалвирамо Христову КРВ оглушујући се на Његов позив: ПРИСТУПИТЕ!!!
”Ко има уши да чује нека чује”! (Лк. 8:8)
МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
